Највећи споменик задужбинару је оно што је народу оставио

НОВИ САД: Према речима саветника „Вукове задужбине“, Славка Вејиновића који је вишегодишње истраживање о задужбинама преточио у књигу „ Задужбинарство код Срба, процењује се да је Србија кроз историју имала неколико стотина задужбинара, док се у Архиву Србији чува се грађа о више од 400 задужбина. 
slavko vejinovic
Фото: Dnevnik.rs

Основни мотив задужбинара је остваривање друштвено корисних циљева, онако како их је видео и вредновао сам задужбинар. Крајем 18. и почетком 19. века у градовима у Србији снажније се обликује грађански слој, који се све више богати, превасходно бавећи се трговином и као такав чини окосницу економске снаге, каже у разговору за “Дневник” Славко Вејиновић.

Како додаје, многи од њих су јасно уочавали да њихова материјална добра, некретнине и остало богатство најбоље могу да послуже народу ако се завештају за сасвим конкретне намене, превасходно за просветне, културне и хуманитарне циљеве.

Добротвора и дародаваца било је и у Војводини.

У Војводини су задужбинари оставили трајне и дубоке корене. Истакнимо да се на Фрушкој гори, Српском Атосу, наставља немањићка традиција грађења задужбина. Потомци деспота Ђурђа Бранковића, дошавши у Срем крајем 15. века, подижу већи број задужбина, тако да је од 15. до 18. века на простору Фрушке горе изникла јединствена скупина складно распоређених манастира.

У фрушкогорским манастирима похрањено је све што се могло склонити од Турака и понети са собом: свете књиге, иконе, повеље, србуље, поменици, летописи, сасуде, делови средњовековне одеће и многи други вредни предмети. У Фрушку гору склањани су вредни предмети из Студенице, Жиче, Милешеве, Раче, Сланаца, Винче...

Једна од задужбина је Карловачка гимназија?

Њено оснивање веже се за име угледног грађанина Сремских Карловаца – Димитрија Анастасијевића Сабова, који је дао митрополиту Стефану Стратимировићу близу 20.000 форинти за оснивање српске гимназије, на корист и добробит српског народа.

Уз велико ангажовање митрополита Стратимировића, осамдесет седам угледних грађана Сремских Карловаца, такође, приложило је више од 30.000 форинти за оснивање Гимназије.

Гимназија је првих сто година радила у старој згради Латинске школе, коју је подигао митрополит Павле Ненадовић. Она је била неугледна и скромних могућности за квалитетно извођење наставе. Нова зграда је изграђена захваљујући средствима патријарха Германа и његовог брата Стевана Анђелића, проте сремскомитровачког, па се они стога и сматрају задужбинарима Гимназије. 

Задужбина је и  Учитељска школа у Сомбору.

У Сомбору је 1. маја 1778. године почела да ради Норма, прва образовна институција за припремање учитеља код Срба и других јужнословенских народа. Њен оснивач, управитељ и главни предавач је био познати грађанин Сомбора, Аврам Мразовић, који је у то време био и директор свих српских школа у Бачкој, Барањској и Торонталској жупанији.

Велики допринос развоју Учитељске школе дао је њен управитељ, а потом и патријарх српски – Георгије Бранковић. Он је о свом трошку 1895. године подигао нову зграду Препарандије у Сомбору, у којој је Учитељска школа радила све до 1948. године.

Захваљујући задужбинарству основана је Матица српска.

Подсетимо се да су у фебруару 1826. године седморица грађана Будима и Пеште основали друштво са задатком да ради у корист и славу српског народа. Усвојили су правила, названа Основ и уплатили чланске улоге.

Фото: Dnevnik.rs

Потписе на овај оснивачки акт ставили су трговци: Гаврило Бозитовац, Јован Деметровић, Јосиф Миловук (покренуо акцију), Петар Рајић, Андрија Розмировић, Георгије Станковић и адвокат Јован Хаџић, који је био и први председник новооснованог друштва.

Кнез Милош се може сматрати и првим великим добротвором Матице српске, јер је уплатио петоструко већи улог од свих осталих. Године 1845. у Матицу се уписао и велики Његош, чиме се и династија Петровића, како је често говорио Божидар Ковачек, бивши председник Матице српске, нашла у заједничком српском колу.

После кнеза Милоша и првог дара Саве Текелије из 1833. године, међу значајним задужбинарима и добротворима нашао се и Јован Нако –велепоседник и племић који оснива Фонд за популарисање српске књижевности.

Поред наведених, истакнимо још и добротворе: Ђорђа Радака, Марију и Јована Трандафила, Милоша и Марију Димитријевић, Михајла Пупина, Богдана Дунђерског и многе друге.

Годину дана после Накиног дара, почиње права Текелијина ера у Матици српској. На седници Матице од 21. августа 1838. године, председавајући Сава Текелија предаје под надзор Матице своју задужбину Текелијанум, која је постала стециште младих интелектуалних снага српског народа и, заједно с Матицом, центар важних културних акција и иницијатива.

Седиште Матице српске налази се у задужбинском здању велике добротворке Марије Трандафил (1816–1883). Изградња овог објекта финансирана је средствима фонда Марије Трандафил, под називом Задужбина Марије Трандафил за српску православну сирочад у Новом Саду.


Новосадска гимназија

Српска православна гимназија у Новом Саду, основана је 1810. године, након што је угледни новосадски трговац Сава Вуковић, даровним писмом приложио 20.000 форинти за њено оснивање. 

На подстицај владике бачког Гедеона Петровића и карловачког митрополита Јосифа Стратимировића овом племенитом делу придружио се и велики број Новосађана тако да је убрзо сакупљено више од 100.000 форинти, што је било довољно за оснивање школе, а сагласност је стигла и од хабзбуршког цара Франца I.   

Фото: Dnevnik.rs

Крајем седамдесетих година 19. века зграда Гимназије више није одговарала својим потребама. Формиран је Одбор за прикупљање прилога за проширење зграде Гимназије, који је почео са радом 1897. године.

У току ове акције барон Милош Бајић поклонио је 200.000 круна за изградњу нове зграде. 


Национализација и експропријација нанели су велико зло задужбинама. За одузету имовину задужбина није исплаћена никаква надокнада.

Сигурно је да се неправедно одузета задужбинска имовина мора врати оснивачима, како би задужбине могле да обављају своју функцију због које су и основане. Додуше, то се данас код нас ради кроз поступак реституције, односно обештећења за одузету имовимну, али је питање да ли тај процес може и брже да тече.

Суштински је задатак обезбедити да се увек и до краја испоштује воља дародавца, односно воља задужбинара и ктитора. Свако супротно понашање поништава племените намере и жеље добрих људи који су желели, хтели и били у стању да помогну свом народу.

Данашњи ктитори углавном су политичари, а некада је то био грађански слој, богати појединци па и писци и књижевници. Значи ли то да су задужбинари који су сами стварали своју имовину и дела данас само део историје ?

И данас постоји приметан број појединаца који су своју приватну имовину заложили за изградњу задужбина и остваривању друштвено корисних циљева. Споменуо бих само нека имена: професорку др Радмилу Милентијевић из Њујорка, која је до сада помогла око 80 организација и појединаца, међу којима су СПЦ, САНУ, Београдски универзитет и многе друге организације и појединци.

Наш сународник, Миломир Главчић из Канаде, такође, велики је хуманиста и добротвор. Рецимо да је, поред осталог, у Краљеву подигао мост, да помаже Јошаничку бању и њене житеље и да је пре извесног времена значајно помогао изградњу и дечијег обданишта на Берановцу.

Бранко Тупањац, наш исељеник и успешан пословни човек из Чикага, у родној Херцеговини, на брду изнад Требиња подигао је манастир Грачаницу. Слободан и Мира Павловић, брачни пар који више од тридесет година живи у Чикагу, велики су српски задужбинари и добротвори, посебно на подручју Бјељине и Подриња. Такође, истакнимо и професора Тибора Варадија који је личних 100.000 долара приложио за програм подршке изузетним студентима.

Љубинка  Малешевић

EUR/RSD 117.5704
Најновије вести