Другим речима, да би Србија сачувала радну снагу коју има, али и вратила оне кадрове који су већ отишли на рад у иностранство.
Како је објаснила државна секретарка у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Бојана Станић, експертски тим, у којем ће бити представници свих надлежних институција, почев од Српске академије науке и уметности до министарстава привреде, финансија, просвете, омладине и спорта, факултета, Уније послодаваца Србије, Привредне коморе Србије, репрезентативних синдиката, треба да спречи одлив мозгова из наше земље.
Циљ Владе Србије је да наша земља не буде препозната као тржиште јефтине радне снаге већ квалификоване и квалитетне, и управо због тога је и формиран стручни тим који ће дати најбоље инпуте шта Србија треба да уради да би задржала људе који су квалитетна радна снага, објаснила је Бојана Станић.
Одлазак радне снаге није проблем само Србије јер и целу Европу мучи недостатак квалификованих радника. Управо због тога је јасно да ће се наредних година, осим борбе за инвеститоре, водити и љута борба за радну снагу. Многе европске државе већ сада недостатак радне снаге на домаћем тржишту покушавају да надоместе радницима из суседних држава. Као што инвеститоре за долазак у неку државу привлачи висина државних субвенција, односно то колико је која спремна да им да, тако се и радна снага „довлачи” већим платама.
Веће плате јесу главни мамац за радну снагу, а поготово ону из држава Западног Балкана. Отуда није ни чудо што се последњих дана одлуке многих држава односе управо на раднике с тог подручја. Немачка је усвојила Закон о усељавању стручне радне снаге из других држава, укључујући и оних које нису чланице ЕУ, чиме је широм отворила врата, како нашим грађанима, тако и оним из суседних држава. То пак значи да би од 1. јануара 2020. године многи радници из овог региона могли постати модерни „гастарбајтери с Балкана”.
Хрватска је такође пред крај прошле године донела одлуку да у овој години изда више од 65.000 радних виза странцима да би надокнадила недостатак радне снаге. Пре ње то је урадила Словенија, којој такође недостају квалификовани радници. По последњим подацима словеначког Завода за статистику, једно од десет радних места попуњено је страницима, и то највише из Босне и Херцеговине и Србије. Ако се томе дода да су Словенци непосредно пред Нову годину донели одлуку о томе да минимална зарада у тој држави у 2019. години буде 760 евра, сасвим је јасно да је она за велики део наших грађана постала „Запад”. То што је Словнија релативно близу Србије је предност за оне који одлазе тамо да раде јер могу барем једном месечно да дођу кући.
Србија је добро ушла у битку за инвеститоре и постигла резултате као лидер у региону по привлачењу страних инвестиција, али јој сада предстоји још тежа борба за квалификовану радну снагу. Наиме, чињеница је да управо кадрови који имају добар пролаз у Немачкој, али и другим европским државама, недостају и у Србији. Махом је реч о занатлијама – возачима, заваривачима, браварима, куварима, керамичарима, фасадерима, пекарима, али и медицинским радницима, ИТ стучњацима... Анализа тржишта рада показује да је прошле године највећа потражња на српском тржишту радне снаге била за неквалификованим радницима и онима са средњом стручном спремом. Занимљиво је да ни друге државе које траже начин да реше проблем недостатка радне снаге из земаља Западног Балкана не „вапе” за високообразованим кадровима већ имају став да је важније шта ко уме и зна да ради и како ради, него коју диплому има.
Од надлежних државних органа стижу уверавања да ће просечне зараде у Србији од ове године расти, поготово у оним делатностима у којима је већ евидентан недостатак квалификоване радне снаге. Међутим, српски радник би, чак и да се просечна плата дупло повећа, и даље остао јефтина и квалификована радна снага на коју сви бацају око.
Дакако, плате не могу порасти преко ноћи, али је веома важно да радници буду мотивисани да остану у Србији. То се може учинити једино уколико им у џепу буде све више новца јер ће у супротном на нашим градилиштима и даље радити Македонци и Албанци, камионе и аутобусе возити странци којима је само тренутно боље код нас него у њиховим државама, што никако не значи да ће овде и остати.
Колико ће наших радника отићи на рад у иностранство зависи пре свега од висине плате коју могу зарадити овде и тамо. То значи да је дошло време да инвеститори зарад квалификоване радне снаге – с којом и сада кубуре – морају да понуде знатно веће плате од минималца који обично исплаћују српским радницима, јер у супротном неће имати код да им ради. Уз просечне плате у Србији, које су и даље међу најнижима у Европи, не може се ући у мегдан с тржиштима рада других држава, и то оних где су минималне зараде неколико пута веће од просечне код нас.
Љ. Малешевић
