Својим деловањем човек негативно утиче на животну средину, а томе свакако доприноси индустријализација и глобално загревање, а то је опасност и за очување воде. Зато је потребно много тога променити да би се оно што имамо сачувало јер многима пијаћа вода већ сада недостаје, а сасвим је могуће да ће ова неопходна намирница све већем броју људи бити све даља. За то, нажалост, није потребно чак ни отићи јако далеко јер је добро познато какву муку муче становници Зрењанина - и на то се ваља подсећати сваки пут кад се чесма одврне до максимума.
Да би се сачувао тај ресурс неопходно је и да грађани, који врло често добро које имају доживљавају здраво за готово, промене свој однос према води. Уколико се само мало више пажње обрати на то како се она вода троши и спречи њено расипање - може се много уштедети - у количини воде која се троши и на тај начин сачувати је за сваки наредни дан.
Мала промена навика
Мање воде може се трошити ако се само мало промене навике. Тако би требало повиести рачуна да се не испушта велика количина воде да би у чаши она била хладна, да се уместо купања у кади - тушира, да се стари водокотлић замени савременим, да се машине за веш и посуђе користе када има довољно веша и суђа...
Управо то каже и проф. др Марина Шћибан с Технолошког факулетета у Новом Саду. По њеним речима, данас воде садрже и све више различитих супстанци које се јављају као резултат људске делатности, а томе доприносе и повећање броја становника, интензиван развој индустрије, пољопривреде, медицине, фармације... Зато је потребно воду штедети, рационално користити, променити обрасце потошње, пречишћавати отпадне воде и поново их користити и борити се против климатских ромена.
- Уколико се обрати пажња на то да ли су нам исправне славине могли би се избећи велики губици воде у домаћинствима - каже проф. др Марина Шћибан. - Рецимо, ако из славина исцури две капи у секунди, то значи око 12 кубних метара губитка воде годишње, а ако у Србиј и има 2,5 милиона домаћинстава и ако у сваком десетом цури само једна славина то је на годишњем нивоу губитака од око три кубних метара милиона воде, што је једанако количини воде која је потребна да се напуни 860 олимпијских базена. Велики губици се праве а могли би се се избећи и ако се не допусти да вода бепоспотребно отиче из водокотлића.
Дакле, рационалним коришћењем воде доприноси се не само очувању тог ресурса, већ и новца, који би остао у новчаницима и био утрошен за неке друге потребе. Тако, рецимо, у Новом Саду кубни метар воде за домаћинства кошта 88,96 динара ( за потрошњу већу од пет кубика по члану домаћинства цена нараста на 162,95 динара) па су, уколико из славине помало капље, трошкови за потрошену воду много већи него што би требало да буду. Уколико би се на основу цене кубика воде у Новом Саду за потрошњу до пет кубика по члану домаћинства обрачунао претпостављени годишњи губитак на нивоу Србије само за пар капи воде која исклизне у сваком десетом домаћинству - рачуница каже из њих исцури око 267.000.000 динара.
А колико се, иначе, дневно троши воде зависи од много фактора, али је предвиђено да се потрошња заустави на око 125 литара по особи. Наравно, негде се потрошачи уклапају у то, а негде се троши и мање и више, али је извесно да би требало водити рачуна о томе како се и колико воде троши. Они који се овом темом баве указују да се дневно за пиће и кување потроши око шест литара воде, слично као и за прање посуђа, прање веша изазива већу потрошњу - чак и до 40 литара, али се машина зе веш, ипак, не користи сваки дан, око 40 литара воде потроши се за испирање тоалета, за купање и туширање до 50 литара...
Д. Млађеновић
