На све то су навикли Хоргошани, али и да се веселе током „Бербанских дана“, који су минулог викенда уприличени 28. пут. Поготово што, без обзира на то да ли је година сушна или кишна, увек се на изложби нађе грожђа, румених и зелених јабука, поврћа и других плодова, а и времена за крчкање паприкаша, те чардаш и коло.
„Ова сезона нама је за памћење јер је грожђе фантастичног квалитета па ће такво бити рујно и бело вино“, каже виноградар Нандор Биро.“ Сласт грожђа је веома добра, па „пино ноар“ има више од 21 проценат шећера, а „шардоне“ око 22. Много боље сам у сушној години прошао с грожђем него с јабукама, у које треба много улагати због све горих препарата које се нуди да их сачувамо од болести, а без наводњавања је још теже. На лози је суша ту и тамо оставила трага, али мојих 10.000 чокота су на најповољнијем терену и све су добро поднели.“
Из Бировог подрума вино у ринфузи је 200 динара литар, флаширано мало скупље, а кило грожђа тек 50 динара.„Муштерија за вино има, али недовољно, јер је много људи одавде отишло у иностранство па нема ко да пије“, вајка се Биро.
Код Фриђеша Салме није баш родило као лане, али квалитет је бољи.
„„Кевидинка“ најкасније сазрева и последња се бере, па док остали виноградари већ заврше, ја нисам ни почео“, објашњава Салма.“ Имам два јутра чокота, али све је мање те сорте и углавном су засади на мањим површинама. Иначе, „кевидинка“ је стара сорта, човек може да попије дневно и четири литре вина од ње а да се не напије. Справљам само за своје потребе 700-800 литара, а грожђе у последње време све више траже винари из Сомбора, Станишића, Апатина и других места. Цена је као и лане 45 динара кило.“
У изузетну сласт грожђа посетиоци феште могли су се уверити дегустацијом шире коју су пресовали и цедили на штанду винари хоргошког витешког реда „Свети Орбан“.Стоне сорте су такође дале добар квалитет, али су се чудили купци јер на велико кошта 80 динара килограм, док је на пијацама и у пиљарницама тек мало скупље – 100 до 150!
Воћар и виноградар Јене Шерфезе је дошао пре свега због дружења.„Увек дођу рођаци и пријатељи и из Рескеа, а Винце Тумбас и Карољ Мора скували су одличан паприкаш“, вели Јене.“Драги су нам и побратими из Лозовика, код Смедерева.“Хоргошани пеку домаћу палинку, па је то и хоби Ласла Барањаша, у чијем казанчету је била препека бресковаче.
„Имамо ми добре кајсијеваче, јабуковаче, лозоваче, па сам за шљивовицу и крушковачу пре недељу дана у Сегедину добио златну медаљу, док је дудовача била бронзана. Изгледа да је наша „жестина“ боља него у Мађарској јер смо освојили више признања“, поносно нагласи Барањаш.
Веронка Дукаи се из Сегедина вратила са златним медаљама за дудовачу, кајсијевачу и ораховачу, те сребром за ракију од зове, а била је пре лауреткиња на бројним смотрама у земљи и иностранству.Лордмер Хоргоша Роберт Шорш вели да за „Бербанске дане“ произвођачи и мештани хоће да и добродошлим гостима покажу каква им је била година и плодови.
„Због суше, сезона је, с једне стране, била лоша, али је грожђе и воће слађе“, истиче Шорш. „Гости нам пристижу из четрдесетак места, од Лозовика па до Рескеа и других пограничних комшијских места, Местегњеа из Мађарске, братске Думбравице из Румуније, али и Летоније, Естоније, Пољске, Немачке... С разлогом, јер много тога могу да виде па се трудимо да све буде што лепршавије и забавније.“
На више од 60 ватри пристављени су бограчи, а да буде довољно меса од јелена побринули су се ловци месног Удружења „Граничар“, предвођени председником Стеваном Марјановим. Увек се труде да буду добри домаћини јер је међу кулинарима највише њихових колега из околине и војвођанских места, али и побратима с КиМ, из Котор Вароши у РС и Лозовика. Иначе, „Граничар“ је недавно обележио велики јубилеј, 130 година ловства у Хоргошу, и промовисао тематску монографију Стевана Петровића.
Осим изложби воћа, поврћа и рукотворина, пажњу су привукла и уметничка дела Тамаша Шаркања из Хоргоша и Душана Радишића.
„Растао сам овде до 13. године, отац је радио у полицији, одселили смо се, али остала су лепа сећања“, испричао је Радишић, који је на отварању поставке прву половину беседе држао на мађарском а другу на српском. “Пошто више од три деценије сликам, колеге из Хоргоша су ме позвале да приредим изложбу у родном месту. Долазио сам више пута, али много тога се променило. Ваљда јер се свима чини да је некад све било лепше. Као дете сам помишљао да ћу се враћати, али сам остао у Убу, формирао породицу, но и даље волим завичај. Оно мало мађарског језика што сам научио је остало.“
Милорад Митровић
(Текст је део пројекта који је суфинансиран од стране Општине Кањижа. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Општине.)
