На Шимуну, дворац као чардак ни на небу, ни на земљи

Тик уз српско-румунску границу у потесу Шимун, надомак Банатског Аранђелова и Мајдана у новокнежевачкој општини, на северу Баната, уздизао се велелепни дворац којег више нема, где је нестанком дворца на банатској ветрометини настао - шумарак.
8 Konak
Фото: Приватна архива

На окућници негдашњег дворца су запарложени храстови и воћке обрасле густим растињем, тако да се до места где се налазило здање порушено пре непуни век, готово немогуће пробити.

Вредело је бар покушати, у друштву Милета Клепића из Новог Кнежевца, који је одрастао у оближњем Подлокању и добро познаје овдашње прилике, па из прича зна како је ту некад било раскошних одаја у дворцу, а око њега парк, воће и винова лоза. Јабуке обрасле у шипраг, без обзира што их нико не орезује и не шприца, добро су понеле род. Атилу Чањија из Мајдана срели смо на суседној ниви у шпартању сунцокрета, који вели да је дворац сигурно био леп и сећа се да је ту пио воде са артерског бунара, да је било воћа и грожђа, али да се не може прићи.

Около обигравају срндаћи, па није случајно да су у нетакнутој природи ловци наместили високу чеку, а из оближњег жита уздиже се граничарска осматрачница. Нисмо се излагали ризику да с друге стране обиђемо локацију некадашњег дворца, да се не би случајно обрели на румунској страни на тлу Европске уније.

Миле Клепић је испричао да су након Првог светског рата, када је овде утемељена државна граница и дворац припао Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, на имању радили неки мештани села Подлокањ, које су основали овде насељени солунски добровољци. Познато ми је да је Стеван Вејин пре него што се његова добровољачка породица населила у Подлокањ радио као вртлар у дворцу.

„Дворац знам како је изгледао са слике, али сећам се остатака дворца након рушења који су били много свежији, јер смо ту долазили“, прича Клепић.

„Окућница бившег дворца је била уређена, јер се ту налазио парк, бунар и мали базен, сећам се да су мештани долазили да би од преосталог воћа узимали самоникле изданке за саднице, а долазило се и по питку воду у току летњих пољопривредних радова у сезони окопавања усева и жетве. Дворац је саграђен на потесу где је плодна земља, терен богат дивљачи, а свега неколико километара удаљености је од железничке станице на траси пруге из правца Сегедина према Кикинди и Темишвару, којом је једно време из Европе према Истамбулу тутњао и чувени Оријент експрес. Богати људи у то време долазили су возовима и фијакерима, а зими и саоницама.

Фото: Приватна аехива


Осам порушених здања у средњем Банату

На тлу српског дела Баната тренутно се налази тридесетак старих двораца, од којих скоро половина има неку функцији јер се у њима смештене институције, или су у приватном поседу, док остале нагриза зуб времена и ишчекивање реституције и повраћај наследницима. Тако у средњем Банату на подручју завода за заштиту споменика културе у животу је девет двораца, док је осам доживело судбину сличну дворцу на Шимуну, порушени су углавном у периоду између два светска рата, а неки и касније. Таква судбина задесила је дворац Лајоша Карачоњија у Новом Милошеву, затим дворци Ернеа Киша и породице Бобор у Елемиру, здање Шољмош у Новом Бечеју, дворац грофа Рогендорфа у Банатском Двору, један од три дворца породице Хертеленди у Бочару, Каракаш у Конаку и дворац “Чито” Андрије Чекоњића који се налазио на самој граници код Жомбоља.


Клепић нас упућује да више историјских чињеница о дворцу сигурно зна његов пријатељ Јожеф Сабо из Новог Кнежевца, истраживач завичајне историје Баната, али да је њему познато да је од цигала порушеног дворца, делимично коришћена за градњу школе у Подлокања, неких зграда у Банатском Аранђелову, па и где су уграђени неки прозори из дворца. Он је уверен да дворац вероватно није могао бити порушен тек тако, него да је вероватно све било организовано према опредељењу власти, с обзиром на положај дворца који се нашао на граничној међи. Према речима Клепића дворац је могао бити срушен између 1925. и 1928. године, јер су теда плацеви за добровољце испарцелисани у Подлокању, Сигету и Банатском Аранђелову.“   

Потес Шимун је пре разграничења након Великог рата припадао атару насељу Валкањ на тлу данашње Румуније. Некадашње поседе  пустаре Обеба, Оросламош, Валкањ, Рабе, Мајдан, Подлокањ и Кочоват је 1781. године купио познати бискуп Игнац Баћањи на подаји банатских коморских добара у Бечу, а 1785. почео да их насељава мађарским дуванyијама и баштованима.

Истраживач завичајне историје Баната Јожеф Сабо предочава да је богата фамилија Баћањи готово век и по држала сва ова имања, највише због врло квалитетне производње банатског жита, врло траженог на светском тржишту. После смрти Игнаца Баћањија посед у селу Валкањ је наследио Лајош Баћањи, први председник Владе Угарске у револуцији 1848/49. а погубљен је 1849. са осталим вођама револуције у Араду, да би тај посед 1850. године купио познати грчки цинцарски трговац и банкар Георг Симеон Сина.

„Пошто се Симеон мађарски назива Шимон, по њему је назван део атара Шимун, где је био мајур који се простирао поред пруге која је ишла из Европе према Истамбулу, тако да се лако стизало. Годину дана пре смрти Сине, он продаје имање Валкањ 1875. које купује више власника, при чему мајур Шимун узима познати јеврејски трговац Лајош Шварц, који је имао мађарско племство, предикат “од Окања”, па ту 1898. изграђује дворац. Племић Лајош Шварц по Угарској у јужним крајевима имао неколико поседа и на свим посеидма је имао сличне дворце, јер је био јако богат, па и посланик парламента. После Првог светског рата породица Шварц је изгубила посед Шимун у атару Валкања, који је припао Краљевини СХС. Дворац на мајуру Шимун је све до 1928. био у животу, када је разрушен. Пре него што је основано село Подлокањ део колониста је живело на мајуру Шимун и ту радили. Дворац се простирао у прелепом парку, видело се да се тамо раније богато живело. Према мојим сазнањима дворац је купила једна породица из Ђале и потом је разрушен, а материјал је највише послужио да се направе салаши и неки објекти, за шта се користила не само цигла и материјал од дворца него и од помоћних зграда са имања“, испричао је за наш лист Јожеф Сабо.

Милорад Митровић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести