Мада су многи аспекти националсоцијализма већ расветљени, тема наркотика у Трећем рајху зачуђујуће је мало позната. Разлог недовољног интересовања за овај сегмент немачке историје, налазио се и у самом нацистичком концепту о „чистоћи и узвишености” нације која најпрезривије гледа на коришћење опојних средстава. Међутим, тамо где идеологија није успевала да поспеши победничку еуфорију прибегавало се помоћним фармаколошким материјама, како у бази тако и на врху.
У свом опхођењу с дрогом, нацистички злочинци показивали су дволичност. Хитлер је водио и у том погледу о чему сведочи оставштина Теа Морела, његовог личног лекара. Ова грађа показала се као кључни извор материјала о наркотицима које је у мешавини са енергетским састојцима користио „пацијент А”. Поред тога, и војска се за своје освајачке походе често опремала стимулативним средством - метамфетамином. Ово средство се пре Другог светског рата називало „народном дрогом”.
Нацисти су се издавали за чистунце, који су са великом помпом и драконским казнама спроводили стриктну политику сузбијања дроге. Међутим, управо је под Хитлером један фармаколошки производ, који је на посебно снажан начин изазивао зависност, постао лако доступан и веома популаран. У питању је „Первитин” који се у тадашњој Немачкој могао купити у свакој апотеци. Његов састојак метамфетамин данас је илегалан, односно подлеже строгим правилима набавке.
Док су Француска и Енглеска из својих прекоморских колонија могле да набављају природне стимулансе, у Немачкој која је Версајским уговором изгубила своје екстериторијалне поседе морало се прибећи производњи вештачких. Ратни дебакл оставио је дубоке ране и проузроковао разноврсне душевне тегобе, па је дрога континуирано добијала на значају. Фармацеутска индустрија у Немачкој развила се већ у 19. веку, тако да је стручног знања за њену производњу било у довољној мери.
Овај научни и производни развој пронашао је свој пандан у духу времена. Узајамни однос пораза у рату и дроге аутор види у Берлину 1920-их, који је постао симбол експериментисања и разврата. У Деблиновом роману о Александерплацу овај град слови као „вавилонска блудница”, с подземљем које је своју радост тражило у опојним средствима. На сличан начин о Берлину пише и књижевник Клаус Ман. Ни друге средине није мимоишла иста примамљивост, тако да се све ковитлало у токсиколошком трансу.
Националсоцијалисти су најжучније реаговали на овакво посртање друштва, нудећи рецепт за његово оздрављење. И нацизам је тежио трансцендентним стањима у које је требало намамити Немце. Одлуке се, како је писало у Хитлеровом хушкачком памфлету „Моја борба”, морају доносити у стањима опијености и одушевљења. Чланови странке настојали су да опчине људе политичким аргументима, али и јавним скуповима и говорима пуним заноса и усхићења с намером да изазову колективну екстазу.
Мит о апстинету Хитлеру чији је живот обележен одрицањима и жртвовањем, био је есенцијални део нацистичке идеологије. Преузимањем власти 1933. у најкраћем року угушена је егзалтирана култура забаве. Дрога је табуизована, јер се с њом могу доживети и друге иреалности осим оне нацистичке. Пут у борбу против опојних средстава огледао се у доношењу одредби, које су служиле нацистичкој идеји „расне хигијене”. Зависници су строго кажњавани, а временом су упућивани и у концентрационе логоре.
У појединим круговима могло чути да је реч о књизи која може да сугерише „како Хитлер због наркотика није био сасвим одговоран за своје поступке„. Олер овакве тврдње и тумачења одлучно одбија. Циљеви и мотиви нациста нису били резултат дрога. Све то било је већ раније утврђено. Уживање опијата никако није ограничило Хитлерову слободу одлучивања. Могао је узети све дроге света а да се и даље одржи у стању у којем је могао чинити своја недела, што нимало не умањује његову монструозну кривицу.
Иако је забрана коришћења била у јеку, производња синтетичких супстанци и даље се форсирала. Сазнало се да је на Олимпијским Играма у Берлину 1936. коришћен амфетамин из САД, тада још легално допинг средство. У то време користио се препарат за разбуђивање који се развио из ефедрина, природне ствари која стимулише срце и обуздава апетит. Фармаколози су тај производ довели до перфекције, пронашавши нови поступак за синтетизовање метамфетамина.
Тако је добијена нова верзија витализујућег медикамента - Первитин, који је својим ефектима битно засенио амерички амфетамин. Држана су предавања на којима је нови производ представљан као средство за подизање самопоуздања. У упутству произвођача стајало је да је Первитином „поново пробуђена„ животна радост код резигнираних људи. Таблета је требала да пружи помоћ у превенцији одбијања ангажмана, а „симуланте, нераднике и yangrizavce” интегрише у радни процес.
Первитин је врло брзо прихваћен у ширим круговима. Студенти су га користили да лакше изађу на крај са напорима, телефонисткиње и медицинске сестре да издрже ноћну смену, а они који су обављали теже физичке и умне послове да постигну највише резултате. Убрзо је средство које дуго одржава будност и утиче на повећање расположења, почело да се примењује и у војсци. Са јачањем државе и индустрије, Хитлер је желео да осваја територије и врати славу нарушену поразом у претходном рату.
Водећи војни физиолог Трећег рајха, Ранке, главног непријатеља није видео у Русима, Французима или Британцима, него у умору војника. Онај ко је уморан лоше нишани, неплански пуца, мање спретно вози мотор, аутомобил или тенк. Када је у једном стручном часопису прочитао хвалоспев Первитину, заинтересовао се за испитивање овог лека. Ово стимулативно средство показало се добрим, те је војска масовно почела да га користи.
Немачки војници су захваљујући Первитину могли да остану будни 48 сати, што им је давало велику предност приликом освајања Чехословачке, Пољске, а касније и Француске. Лака победа допингованих војника у Пољској, погрешно је тумачена идејама о „аријевској ратничкој души”. Међутим, ствари су стајале сасвим другачије. Није се радило ниокаквој еуфорији и надљудској храбрости немачког војника, већ о чињеници да је фармокологија учинила доста у успесима „вођења политике другим средствима”.
Полако су почеле да излазе на видело нуспојаве превелике употребе Первитина. С друге стране све јачи отпор савезника показао је многе слабости, па су порази били све учесталији. Овакве околности стварале су велику забринутост у врху команде. Аутор скреће читаочеву пажњу на почетке Хитлерове зависности о дрогама, као и постепеност његовог физичког и психичког пропадања. Он је већ показивао такво понашање током примена стимулативних средстава, које су га одржавале виталним за сваки јавни наступ.
Синиша Ковачевић
