О психолошким баријерама и томе колико је Србија близу овој новини говорили су за „Дневник” доцент Милош Петровић и заменик шефа Лабораторије за испитивање сточне хране и анималне производе Саша Крстовић, двојац са новосадског Пољопривредног факултета који сваки оглед о нутритивном саставу инсеката у последње две и по године спроведе заједно.
Када су, кажу, питали студенте могу ли замислити да, док гледају Лигу шампиона, грицкају црвиће уместо кокица, мали број је, зачудо, рекао одсечно „не”. Посебно када би им предочили варијанту у облику брашна, која би се додавала у високопротеинске напитке за спортисте или дијету, са омиљеном аромом.
– Прошле године одржао сам ревијално предавање о јестивим инсектима пред 150 студената са различитих смерова – каже Милош Петровић, откривајући да су храбрији тада имали прилику да осете на непцима и слатку варијанту буба, скувану, осушену и уваљану у чоколаду за кување са шећером и путером. – Према литератури, у свету се конзумира 250-300 инсекатских врста које се комерцијално узгајају или проналазе у природи. Ја сам пробао скакавце, попце и три врсте из фамилије мрачњака. Када бисте затворили очи и сажвакали их, не бисте погодили да је у питању инсект. Текстура је слична делу прасетине од којег се прави меснати чварак, а укус подсећа на јако благ индијски или бразилски орах. Кувани, без соли, и нису неки спектакл у устима, али када се потом испрже, већ су специјалитет.
Тема јестивих инсеката постала му је интересантна пре три-четири године, када је почео да их проучава са колегама које се баве исхраном животиња.
– Моја ужа специјалност је узгајање инсеката који припадају реду тврдокрилаца, тенебриониде тј. мрачњаци, у оквиру предмета који се односи на складишне штеточине. Реч је о групи животиња које стручњаци називају „мини ливе стоцк”. Пре 20-30 година урађена је анализа „меса” ларви, када се увидело да су нутритивно изузетно богате. Тенебрио молитор је можда најпопуларнија врста, зато што се релативно лако узгаја и зато што је приносна. Један килограм мекиња може да направи 300-350 грама живе масе. У свету се комерцијално узгајају попци, који припадају реду тзв. правокрилаца, нарочито на Далеком истоку: у Вијетнаму, Тајланду, Камбоyи, Кини, али последњих година и у Америци. Популарна су храна у тераристици, будући да људи као кућне љубимце често имају гуштере, мада и птице обожавају попце. Такође се узгаја хермеција (Херметиа, на енгл. блацк солдиер флy), најчешће на биљним остацима, али смо видели да се то ради и на помијама, мада европска регулатива не дозвољава употребу таквих ларви због микробиолошке контаминације каснијег производа. Цео циклус, од јајета до одрасле јединке, траје око три и по недеље. Иначе је изузетно богата уљима. У односу на Јужноафричку Републику, где постоје хектари под пластеницима са овим мувама, Европа је још увек „на клацкалици” јер нема толико отпадака који им могу бити храна – напомиње.
Узгој инсеката јесте у сектору пољопривреде, али за тај посао не требају хектари површине. Довољни су доброизоловани објекти са квалитетно спроведеном струјом, металне сталаже и пластичне посуде где би црвићи стајали, те један-два фрижидера за њихову храну: мекиње и извор влаге, који се налази у шаргарепи, јабуци, кромпиру, зеленој салати…
Инсекти се углавном прже или бланширају уцело, односно претварају у пречишћено брашно, при чему се изолују само најквалитетнији састојци, уз редуковање масти. У јужноамеричким племенима, додаје, деликатес су многе врсте којих има и на домаћем терену, понекад толико да не знамо како да им доскочимо.
– У Јужној Америци једу смрдибубе, скину им главу и грицкају их живе. Посластица су им и представници фамилије стрижибуба, које су код нас честе, а у неким годинама и штетне, нарочито у шумарству. Оне се не узгајају комерцијално, већ се траже циљано, а они знају где, када и како да их ископају. Најчешће се набоду на штапић и испеку као ражњић. Код нас је незгодно што је релативно много врста заштићено, па тако и велика букова стрижибуба. Када бисмо урадили анкету у Србији, мислим да би показала како инсекти немају будућност у хуманој исхрани, али видим перспективу ако би се користили као суплемент у храни за животиње – каже Петровић.
И његов колега Саша Крстовић дели овај став, додајући како у нашим великим петшоп центрима можемо видети храну за псе и мачке обогаћену инсектима, најчешће скакавцима, док у Европи заврше и у миксевима за узгој пастрмке.
– Када говоримо о нутритивним вредностима инсеката, углавном се прича о протеинима, којих има око 50 одсто у сувој материји, али ту је и маснокиселински састав: чак 29% линолне киселине, а 1% високо вредне линолеинске киселине, која се углавном тражи у намирницама биљног порекла. Ако узмете у обзир соју, која се сматра хранивом са највећим процентом протеина, видите да их она садржи око 30 одсто – указује Крстовић.
Према речима Милоша Петровића, Србија још није дошла до тог степеника да се крене у озбиљнију производњу јер нема регулативу која дозвољава употребу инсеката, за разлику од суседне нам Хрватске (загребачка фирма „Крицкy”), будући да је чланица Европске уније, где је ЕФСА пре годину дана дозволила употребу тенебрио молитора за исхрану људи, или Чешке, где је „Лидлова” конкуренција – трговински ланац „Алди” у једном моменту ставио на своје рафове брашно скакаваца, попаца и других врста, мада га је потом и повукао.
Слађана Милачић
