Овај трио фантастико окупио се у Шок задрузи, да би на уметнички начин реализовао идеју Гојка Дутине, присутну од памтивека, како се спаљивањем предмета са асоцијацијама на нешто негативно из прошлости, будућност отвара за нешто лепо.
– Основна идеја је била да сакупимо предмете који нас жуљају и да их се решимо – прича Филип Марковиновић. – “Енетеринг Валхала” је прво био интерни назив, због замисли сплава у пламену, а до краја нисмо смислили ништа паметније за назив. Било би непрактично сплав спалити у простору галерије, па смо дошли до тога да на једру иде пројекција спаљивања, а онда размишљали и о томе како да се види шта то гори, да све не изгледа као викиншка сахрана. мада, све су то архетипски симболи преласка из једног у други свет. Жртве паљенице, комуникација с боговима...
Прва ствар коју је екипа урадила био је позив пријатељима и њиховом кругу познаника да имају прилику да се отарасе ствари које им не требају. Конкретан перформанс био је сакупљање, а затим и спаљивање свега тога.
– Перформативни део је почео тако што се кренуло колицима која је Гојко мазнуо из супер–маркета још давних дана са Телепа. Људи баш не чувају предмете који имају јако негативну конотацију, али се нашло понешто. Спаљивали смо купоне за неискоришћену куповину, а неки нису хтели да објашњавају зашто спаљују нешто као што је плоча Лаких пингвина – открива Марковиновић.
Ускоро, до краја лета у зависности од околности, новосадска публика моћи ће, надајмо се уживо, а не путем преноса, захваљујући ангажману Филипа Марковиновића, да прати и ново издање фестивала “Експериментал суперстарс”, замишљен као фестивал експерименталног филма и музичког видеа са акцентм на део ослоњен на филмски језик. Њихова основна уметничка карактеристика је апстракција, одсуство наратива и нагласак на визуелној природи филма и специфичности филмског језика.
– Углавном су то краће форме, које истражују управо начине на које може да се комуницира са публиком. Има ту низ различитих приступа који су се усталили. Селеција је готова, аутори обавештени, филмови стижу. Требало би ове године у оквиру фестивала да буде одржано и предавање Ивана Велисављевића на тему “Како сам престао да се плашим и заволео експериментални филм” – најављује Марковиновић. – Људи имају одбојност не само према експерименталном филму, него и апстрактној уметности уопште, свему ономе што није конкретно. Коњ, сунцокрет... Имају подозрење да не могу да разумеју, а у суштини то и није тако компликовано. Битно је само да се спусти гард и да се објасни на популаран начин како се експериментални филмови гледају, који су то критеријуми и шта је ту битно. Иван је супер избор зато што је и сам био један од “тих”. Није ни њему било јасно шта је у тим филмским алтернативама. А човек је из струке. У крајњој линији, екпериментални филм није досадан и напоран за гледати. Чак и ако се избаци тај моменат да мора да се разуме о чему се ради, визуелно га је врло пријатно гледати. То је поента овог фестивала. Као с омота Дисциплине кичме – можда их је тешко разумети, али их је лепо гледати и слушати. Не мора да се иде за тим шта је песник хтео да каже. Није досадно, лепо је.
Разматрајући опције, Марковиновић размишља и о крајњој солуцији – онлајн стримингу. Каже да смо неприпремљени за то, јер постоје могућности интернета које се не користе.
Фронт на све стране
Филип Марковиновић је и селектор фестивала Филмски фронт, који се одржава у октобру. С обзиром на то да су биоскопске сале већ дуго затворене, а предуслов су да до фестивала дође, Филип се не предаје:
– Можда ће стићи руска вакцина, или ће Кинези да нас запраше из сателита, ко зна шта до тада још може да се деси. Онлајн дешавање је увек крајња солуција. Интернет отвара могућност повратне комуникације, а то треба користити. Тако је како је. Ако буде могуће с неком проређеном публиком, онда ћемо ићи на то да буде више пројекција с проређенијом публиком. Догађај уживо, са људима, у салама, доноси концентрацију. Кући можеш да играш пасијанс, успут сурфујеш... Није то то.
– Било би могуће доћи у контакт са ауторима филмова који би могли да разговарају са заинтересованом публиком, на пример. Нешто попут видео–конференције. А са буyетом не бих многао да их доведем у Нови Сад – једна је варијанта додатног садржаја у случају “корона хендикепа”. – Људи су и иначе престали да иду на фестивале због садржаја. Све је почело да се пакује у догађаје, а сада више ни то није важно, него само да то на друштвеним мрежама изгледа тако – “супер”. Отишло се јако далеко од онога што је суштина, садржај. Сад би то требало да се поново веже, тај филм који је изабран да неко погледа. Људи су бомбардовани другим начином промоције да су заборавили на ово. Све је склизнуло у страну.
Игор Бурић
Фото: Филип Марковиновић
