Он је убијен на плажи поред Рима, у Остији, још 2. новембра 1975, али су до дана данашњег порекло и узрок овог злочина остали неосветљени. Чињеница је да је песник на смрт премлаћен тешком металном шипком, а затим докрајчен на бизаран начин: неко је колима његовог сопственог аутомобила прешао неколико пута преко тешко повређеног уметника на издисају.
Ово ужасно убиство одмах је приписано Ђузепеу Пелозију, “Пину Жабару”, седамнаестогодишњаку са улице који се проституисао и исувише често био гост за Пазолинијевим столом и у његовим колима. Пошто је након злочина затечен за воланом Пазолинијевог „алфа ромеа”, Пина су 1976. аутоматски прогласили убицом славног редитеља и осудили га на десет година затвора за малолетнике. И суд више инстанце, коме се Пино обратио, прогласио га је 1977. такође кривим за убиство са предумишљајем, али овога пута уз напомену да осуди и пресуди недостаје материјални доказ мотива.
Тридесетак година касније, тачније 2005, Ћузепе Пелози се огласио тврдњом “да он није убио Пјера Паола”, али да је злочин признао јер је на то био приморан, пошто су претили његовим родитељима, рођацима и пријатељима... А ти “они”, према Пелозију, била су тројица мафијаша са дебелим јужњачким акцентом, анонимуси који су непрестано понављали “бедни пепика” и “цркни прљави комунисто!”. И још неки докази иду Пиновој тврдњи у прилог, а налазе се у приватном истражном досијеу Пазолинијевог блиског пријатеља Серђа Ћитија.
Он је кроз личну истрагу дошао до података да су редитеља убили исти они људи који су украли његов оригинални филм “Сало или 120 дана Содоме” и који су уцењивали редитеља, тражили од њега новац и разне друге услуге на које ни један аутор, поготово не левичарски и демократски оријентисан, никада не би пристао. Пазолинијев пријатељ тврди, наиме, да је редитељ пристао на то да се сретне са уцењивачима баш тога кобног “новембра 1975”, и то истог дана када је касније те вечери и убијен. Занимљиво је да су судије, које су саслушале Пина на инсистирање римске полиције, која је поново отворила овај случај, ускоро случај опет затвориле, тврдећи да за ревизију процеса немају довољно правоснажних доказа.
И уколико њима овај случај остаје и даље обавијен велом тајне, многи данас говоре о политичком убиству утицајног интрелектуалца и особе чије се мишљење далеко чуло у Италији, али и у целом свету. Јер, не треба заборавити да је Пјер Паоло био велики песник, писац и истраживач - поред тога што је био велики синеаста – али и да је такође био и левичар, демократа и борац против деснице и фашизма. У овим оквирима се и одвија филм Давида Гриека, у коме редитељ, постепено, корак по корак демонтира политичку интригу у којој се обрео Пазолини и која га је коштала живота.
Ако пођемо од ове предпоставке, а филм то јасно показује, убиство је наручио Еуђенио Чефис, магната петролеја који је ангажовао мафију да му помаже у остваривању ланчаних терористичких напада на италијанску левицу, а у циљу остварења идеје о враћању на власт фашистичко оријентисане диктатуре високог капитала. Чефисове подухвате Пазолини је пажљиво пратио неколико година, да би их затим и прецизно описао у поглављу свог романа “Гориво”. Но, то поглавље, о коме Гриеко говори у филму, заувек је тајанствено избрисано и не може се пронаћи ни у једном делу Пазолинијевих рукописа, јер се несумњиво магнат потрудио да оно сасвим нестане.
Овај део Пазолинијевог живота, односно сам његов крај, са кога редитељ Гриеко одиста успешно скида “вео мистерије”, изгледа да до даљњег неће бити доступан најширој публици - јер филм су пустила само два храбра, некомерцијална француска биоскопа, али су све прилике да од његове шире дистрибуције неће бити ништа. Ово је одређени показатељ колики је страх од фашиста и десничара чак и у овом делу Европе. Но, за разлику од овог одиста поучног уметничког филма, на све стране се приказује Дизнијев “Краљ лавова”. Иначе, у Гриековом филму Пазолинија игра Масимо Ранијери, а његову мајку глумица из наших крајева – Милена Вукотић.
Нина Живанчевић
