Дневникова књига: Капали чаршија

Преводилац: Весна Газдић, Издавач: Агора, 2020.
kapali
Фото: Printscreen

Фуат Севимај (1972) је савремени турски писац за децу и одрасле, преводилац са енглеског и предавач. Његови прозни радови награђивани су престижним литерарним наградама у Турској, а посебну награду добио је и за превод Џојсовог романа „Финеганово бдење“.

„Капали чаршија“ није класичан роман; у питању је ниска тесно повезаних приповетки-поглавља које прате романтизовану историју настанка чувене трговачке четврти у Истанбулу. Слично као у Андрићевој „На Дрини ћуприји“ (мада свакако не тако литерарно озбиљно), главни јунак Севимајевог романа је место, и оно је фокус кроз који се секу приче свих јунака. Роман отвара сцена почетка изградње Капали чаршије (смештена у каменолом на острву Мармара одакле је извлачен мермер), пратећи даље судбине људи који су повезани са њом и Истанбулом, до епилога романа у ком се различити временски тренуци преплићу, и где је садашњица Капали чаршије тесно (и помало мистично) повезана с њеном прошлошћу.

Читајући „Капали чаршију“ не чини се нимало случајно да је Севимај награђен за тако компликован и језички изазован (и готово немогућ) преводилачки подухват као што је „Финеганово бдење“. Севимај је изузетно заинтересован за сам језик, стварајући необичне и сликовите обрте у својим описима, и оживљавајући их са доста старинског хумора (занимљиво је да по стилу повремено подсећа на нашег писца Горана Петровића). Преводитељка српског издања Весна Газдић постојано је и убедљиво на трагу оригиналне мелодије дела, користећи турцизме који приближавају атмосферу изворника, али и својом архаичношћу дочаравају говор времена које је прошло.

„Капали чаршија“ се чини као идеалан додатак пре или после путовања у Турску; она пружа сликовит увид у повест и културу чувеног места у Истанбулу, покушавајући да што верније и живописније реконструише призоре из историје свакодневног живота једне богате цивилизације.

За читаоце из ових крајева, вероватно ће бити занимљиво да виде препознатљиве референце из историје из другог угла; од описа сцена данка у крви (које су, руку на срце, и даље приказане претежно трагично), до односа између хришћана и Турака, уз многе референце на праве историјске личности, попут Сулејмана Величанственог или Хурем.

Настасја Писарев

ЦИТАТ

Месец је био август, подневни сат. Пржило је пакленожуто сунце у зениту. Каменолом се уз салве шареног пламена просипане с неба претворило у паклени огањ. Бели прах се расипао по околини при сваком јауку мермера под тестерама; улазио је у очи, уши и носеве радника у непрекидном покрету, а потом био избациван бесним фрктањем. Са огромним ужадима преко леђа, као рибе нанизане да се суше, сви скупа су, усклађено, корак назад, напред два, вукли камене блокове по намашћеним даскама, поредак је био такав да би земља испала из орбите кад би један од њих начинио погрешан корак, зној са њихових чела стапао се смермером образујући целину. Млак поветарац што је дунуо с плавог мора у предвечерје окрепио их је изнемогле. С ветром пристигли мирис јода зачинио им је дах ког им беше понестало. Сви одреда су се претурили на страну и дисали до сутра када ће наставити са резањем камена.

Дванаест дана радници су секли блокове мермера у каменолому да им Христо-ага, у жељи да их прода у новој османској престоници и дође у посед султанових златника, сребрњака и бакрењака, није дао ни тренутак одмора.

(https://agoraknjige.rs/)

EUR/RSD 117.5783
Најновије вести