Роман „Град амбасада“ - Чајна Мјевил: Учење вештине лагања

Чајна Мјевил (1972) није непознат овдашњој читалачкој публици; до сада су му на српски преведена два романа („Станице Пердидо“, „Град и град“) и једна прича. На почетку каријере, када је и објавио роман „Станица Пердидо“, убрајан је међу ауторе који су део покрета названог „нова чудна (фантастика)“, који је доносио бизарне мешавине жанровских фантастика употпуњене амбициознијим стилом приповедања.
GRAD-AMBASADA-Cajna-Mjevil
Фото: Printscreen

Мада покрет није имао већег ођека међу широком читалачком публиком (која је радије остајала у оквирима препознатљивих жанровских образаца) његови су протагонисти, на челу са Yефом Вандермером, својеврсним гуруом покрета, наставили да исписују дела утемељена на необичним, свежим идејама. Тако је и роман „Град и град“ донео бизарну причу о паралелном постојању две стварности у једном архитектонском ентитету-граду, умногоме се ослањајући на историјска искуства подељених држава и градова, развијајућу сутуације до апсурда уз изненађујуће алегоријске поенте. У том низу „Град амбасада“, оригинално објављен 2011. године, може се посматрати као наставак Мјевиловог искорачивања из жанровских матрица, и као свеже, интригантно промишљање базичних појмова цивилизације.

У најширем нивоу, прича „Града амбасада“ одвија се у далекој будућности у којој у познатом свемиру постоји више различитих облика интелигентног живота, више настањених планета које опстају у сложеној хијерархији власти; између планета функционише теретни и путнички саобраћај, а као пречица до одредишта користи се путовање кроз својеврсни хиперсвемир назван „имер“; водичи кроз имер су посебно тренирани пилоти „имерсери“. Једна од њих, Авис, рођена је на планети Аријеки са периферије познатог свемира, у Граду амбасада, у коме људски амбасадори комуницирају са необичним Домаћинима. Ови, пак, говоре и размишљају на сасвим особен начин - истовременим оглашавањем из двоје уста - па стога и амбасадори долазе у истренираним паровима који могу да се истовремено оглашавају јер, у супротном, Домаћини их неће доживљавати као интелигентне јединке. Специфичност језика Домаћина је његова повезаност за реалност због чега они морају да имају материјални облик-еталон исказа или поређења; ово, пак, у крајњем, резултира њиховом неспособношћу да - лажу! За људе чији је језик и ментални склоп другачији то је непојмљива ситуација којој морају да се прилагоде. Стога се на Аријеки искушавају сами темељи људског доживљаја окружења и његове менталне „обраде“ (што подразумева и лагање). Свака аудијенција амбасадора и Домаћина могућност је откривања нових разлика и неусклађености - такав је и фестивал лагања на коме Домаћини покушавају, најчешће неуспешно, да изрекну нешто што није истина, односно не постоји. Виши ниво „невероватности“ наступа доласком новог амбасадорског пара чији говор има необјашњив резултат - наркоманску опчињеност Домаћина који без редовне дозе тог говора „кризирају“, тако што се потпуно искључују из свакодневице или постају агресивни. Ипак, међу Домаћинима се јавља и отпор који подразумева самосакаћење као начин спречавања зависности. Они на које „дрога“ не делује крећу у обрачун са зависницима и људима у Граду амбасада!

Мјевилове поставке о сусрету са другом интелигенцијом као подстицајем да се људска врста самоспозна само су темељ за нове кругове спекулација. Упркос саветима теоретичара о контролисању и каналисању количине „зачудности“ (или „новума“), Мјевил не посустаје у отварању све нових и нових питања, у перманентном онеобичавању догађања, захтевајући од читаоца константну пажњу и опрез. Разоткривање устројстава људског понашања која се „узимају здраво за готово“, као интелектуални елеменат приче, усложњава се дешавањима која измичу људској логици и појачано тестирају отвореност читалаца за другачије визуре. Уз ове тежишне тачке казивања, Мјевил је агилан и на нивоу појединачног - његове концепције зајдништва, брака, родитељства, становања, исхране, егзистенције измештене су из данашњих; исти је случај са функцијама машина, самосталних аутомата, генетски измењених биљака и животиња. Отуда су слике и призори у роману изузетно богати детаљима сваковрсних онеобичености. И у том сегменту Мјевил је шкрт према читаоцима јер се он (као што је то повремено радио Ф. Дик и стално ради В. Гибсон) не зауставља како би објаснио значење неког назива и појма већ наставља даље, без тзв. „мртвих места у тексту“, да би, евентуално, на некој другој страници дао назнаку шта би оно раније речено требало да значи.

Речју, „Град амбасада“ интелигентно је осмишљено и сјајно исписано интригантно дело које поставља нека од темељних питања свеколиког људског постојања што је неспорна привилегија научне фантастике.

Илија Бакић

EUR/RSD 117.5757
Најновије вести