Милан Мумин: Америка је морала да ми се догоди

Милан Мумин недавно је у клубу СКЦНС „Фабрика“ промовисао други соло-албум „In Case That One Of Them Is You“. Поред чланова из актуелне поставе „Хантерса“, окупила је промоција известан број пријатеља

који су имали прилику да из прве руке чују нешто о новитету, али и сазнају што-шта о Муминовим плановима, као и да евоцирају бројне успомене на протекле године. Утисак је да је окидача за идеју о соло-материјалу настао оног тренутка када је оригиналну поставу напустио гитариста Марио Калин. Са тих позиција смо и почели разговор с Миланом Мумином.

Да ли је и колико Мариово напуштање бенда Love Hunters 2002. године утицало на почетак твоје соло каријере?
– Не, осим што ме је интимно јако погодило и увредило, нема ни са чим другим  неке посебне везе. Одмах после тога смо урадили лепу турнеју са мном на акустари као другој гитари и то многи сматрају одличном фазом и поставом, а све је крунисано концертом и концертним албумом „Live in Bistro.“ Сећам се, међутим, да смо, када је Марио саопштио своју одлуку у једној нашој локалној кафани, морали обојица сузу пустити, толико нам је било тешко! Осећао сам се као кад те прва озбиљна девојка и велика љубав остави, као да ми је неко руку или део тела ампутирао...

Како је уопште дошло до селидбе у Њујорк, да ли си знао куда тачно одлазиш и шта ћеш радити?
– Наша каријера је те 2003. ударила у плафон, одсвирали смо сва расположива места, стадионе, тргове, барове, клубове и осећао сам потребу за неком променом. Цео живот сам имао привилегију да путујем , чак и у доба најгоре кризе, али никад нигде нисам баш живео. Управо је то за мој авантуристички дух представљало изазов, мада никад себе нисам сматрао за емигранта, нити би то био спреман да будем. Нон-стоп сам био и тамо и овамо. Пошто сам цео живот честит и „крвави“ радник, знао сам да се нигде нећу обрукати и пропасти, а да сам знао шта ме чека, нисам, ни изблиза. Била је то једна од оних ствари која се „морала“ десити.

А моменат када си одлучио да тамо направиш бенд, како се то одвијало, да ли је било аудиције, нечије препоруке, на који начин си бирао чланове?
– На мог гитаристу Алекса и бубњара Роберт Грина сам налетео врло брзо, супер смо се сконтали и остали врло блиски до данашњих дана. Басиста, за кога сам мислио да ће бити најмањи проблем, никако се све до самог краја није појављивао. Било је и ових и оних, људи су долазили, пар аудиција смо расписали и – ништа! У последњем тренутку, пред сам улазак у студио, спасао нас је наше горе лист и један од „најстрахотнијих“ басиста „евер“, Никола Чикојевић Чик из Врања и вечно му хвала.

„Asthma Sky“ сниман је 2008. године. Шта је основна разлика између тог и албума „In Case That One Of Them Is You“?
– Суштинска разлика је у самој свирци, оно смо били банд и све песме су моје, а на „In Case...“ свирају „суви“ професионалци и на њему су две песме мог продуцента Клеј Харпера. Први сам финансирао сам, а други је мој први потпуно амерички албум, где финансијски нисам уложио ништа и први пут да је једна машинерија иза мене у Америци. Никад нисам свирао са професионалцима, те сам и даље најсрећнији кад су иза мене моји „Хантерси“. Али ово ми је било једно фантастично искуство и огромна част да у срцу америчког југа свирам са њиховим најбољим музичарима, шта више, да ме они прате! Тим пре што сам огромни поклоник и велики фан тог звука.

 Својевремено си изјавио да „ниједна нумера са ‘Astme’ није одмах пријањала уз ухо, да би једна по једна песма са тог албума, на четврто-пето слушање, једноставно - освајала“. Да ли је то случај и с новим албумом?
– Мислим да је овај мало питкији, а неке ствари су већ познате нашој публици, само су овде у новом руху. Продуцент Харпер не воли баш пуно гитаре, а хтео је да се фокусира на мој глас, што до сада у нашим продукцијама није увек био случај. Лично ме и даље држи панк и ја бих то мало другачије, али боже мој, они су ми стално изнова доказивали да добро знају шта раде, те сам им се у потпуности препустио, а све у жељи да и себе помало видим и доживим у неком другом руху, светлу, стилу...

Очигледно је да ти је филм „Love Hunter“ отворио многа врата на амерској сцени?
– Апсолутно, успех је био фантастичан, једнако колико и неочекиван, а америчка турнеја која је уследила у око 20 градова – предивна. Сама чињеница да је један ултра нискобуyетни филм похваљен на пола стране „Њујорк тајмса“ и одмах потом „Холивуд репортера“ је готово невероватна, у оба случаја са мојом фотком у заглављу! И многи други су имали само речи хвале, а круна свега је то да су и моји садашњи продуценти Клеј Харпер и Руири Кулкален дошли на идеју да сарађујемо, управо видевши филм.

Новосађани ће те с „Хантерсима“ видети на Штранду 27. јуна. Хоћеш ли им том приликом представити и твој нови соло албум или је то неспојиво?
– Иако неке песме нису моје, када сам их отпевао зазвучале су скроз „хунтерсовски“. Добио сам „амин“ да радим шта и како хоћу, те ћу вероватно песму „Same Moon“ уврстити у репертоар.

Породица, супруга и син, што уосталом све чешће и сам помињеш, захтевају твоју пажњу и бригу. Колико ће породичне обавезе омести да успешно гураш на два музичка, а можда повремено и на још неком уметничком „фронту“?
– Знаш ону стару, кад је екипа добра, јачи смо од судбине. Ужасно ми прија породица и сваки моменат са њима је чист ужитак. Ја који никад нисам био у том фазону, па нисам ни сада, али слободно могу рећи да је све мимо тога (породице, где сврставам и бенд) чисто „свирање оној ствари“. Имам и неописиву срећу да је супруга/менаyер такође панкерка & рокерка, а и син се све чешће хвата гитаре и микрофона!

Сава Савић

Лак за одржавање

Предстоји ти и америчка турнеја, дакле, ваља се добро одморити пре него спакујеш кофере и поново се отиснеш „преко баре“. У тренуцима разбибриге и опуштања, волиш да опашеш кецељу и узмеш кутлачу. Шта у том случају, бираш: котлић –или роштиљ?

– Једва чекам турнеју и мислим да за једног музичара мог профила нема ничег лепшег од свирања по америчком југу. Увек сам био већи поклоник „кашике“, мада волем све! Стварно, ни сам не знам шта ми је драже, обожавам све из сваке воде, све врсте меса, перад, све млечно, али и све „веги“! Лако ми је изаћи у сусрет, лак сам за одржавање,  али пошто волиш детаље, као и наши читаоци, ево одговора: Што се светских кухиња тиче, прво место ми деле Тајланд и Вијетнам, а друго Јапан и Кореја. Од материјала опет, најсведеније, прво место деле: јаре, сва дивљач и све изнутрице!!!

 

EUR/RSD 117.5679
Најновије вести