Александра Вребалов: Импулс да стварам појачан у тешким околностима

Раније него што је требало да се на Новосадским музичким свечаностима у априлу поклони пред публиком, након извођења свог дела “Песме с Морског ранча”, наша позната композиторка Александра Вребалов стигла је у Нови Сад, из Њујорка где живи и ради.
в
Фото: Фархуд Јаздани

Због пандемије која је свима пореметила животе, Александра Вребалов обрела се раније у свом дому у Новом Саду, али, већ навикнута да јој се живот одвија не само на релацији Њујорк - Нови Сад, не прекида да ради и ствара, чак и у оваквим прилагођеним, кућним условима, налазећи у свему томе добру страну.

Уосталом, сада је најбоље радити, уколико се може, док се чека повратак на дневну рутину уобичајеног живота, у којем ће нас ођедном чекати прегршт и приватних и професионалних обавеза, које треба испунити, мењајући и прилагођавајући рокове и термине. Све то очекује и Александру Вребалов. 

Многима је сада све испретурано у плановима и агендама, па и вама, и уместо да будете у другој половини априла присутни на Номусу, ево вас овде у Новом Саду раније, из свима познатих разлога. Какав стицај околности је вас пратио у овој ситуацији, и колико се све то одражава на ваше обавезе и планове? Шта се све пореметило?

- Објављивање пандемије 11. марта ме је затекло у Њујорку. Тамо је 13. марта био заказан концерт са гудачким квинтетом “Сyбарите5” поводом издавања новог ЦД-а, на ком је и мој комад, а потом је требало да отпутујем у Кливленд, на припреме за премијеру целовечерњег комада “Антене” у Музеју уметности. Сваки сат су се отказивали јавни догађаји, па је било јасно да ће у наредних пар дана све стати. Када је Трамп објавио ограничење саобраћаја са европским земљама, решила сам да што пре одем из Њујорка. Град је, због густине људи и специфичне повећане енергије, интензиван и у регуларним околностима. Осећала сам да је у време епидемије боље да одем са Менхетна ако је могуће, и имала сам среће.   

Какав ће положај уметности и уметника бити после, да ли мислите да ће се променити?

- Глобално проживљавамо трауматично искуство и постоји могућност да нам се колективно повиси свест. За разлику од светских ратова где су постојале добра и лоша страна, победници и побеђени, сада је човечанство изложено заједничком страдању које може да нас освести и приближи. Све је стало што се тиче производње материје, ако није есенцијално. Оно што није стало него, напротив, цвета у овом тренутку, везано је за креативност, духовност, и за помоћ другима. У том смислу сви који исцељују - креативношћу, хумором, или буквално стојећи уз постеље болесних су кључни карактери овог најзначајнијег времена кроз које смо живели. Сада када су стале фабрике, када је пала берза, када не лете авиони, када школе не раде, када се укотвљују војни бродови, јер су морнари заражени, када не раде ресторани - креативност није стала. Волела бих да се тога сетимо када све прође - без чега смо могли, а шта нам је уз ваздух и храну и даље било потребно. Ја се о томе свакодневно преиспитујем. Иначе, приметила сам ујутро када изађем на терасу, да је ваздух почео друкчије да мирише.

Може ли се наше тренутно стање пандемије изразити некако музиком? Како би она требало да звучи?

- Моја највећа, стара фантазија је да широм земаљске кугле сви истовремено држимо једну фреквенцију и да се кроз тај звук ујединимо и њиме нађачамо фреквенцију рата, патње, болести, беде. О томе често маштам када гледам наш град пун неслоге, о томе сам маштала на Блиском истоку, радећи са децом расејаном ратовима, о томе сада маштам док гледам интерактивне мапе света и како планету преплављује вирус, као “тон” који још нисмо научили како да интегришемо.

Да ли је тешко компоновати у оваквим тренуцима?

- Импулс да се ствара је као импулс да се живи, и он је код мене појачан у тешким околностима. Чињеница да ова ситуација није усмерена на никог од нас лично него је светска пошаст која нас је све једнако задесила, олакшава ми седење за столом. Свакодневно пишем музику и креативно се размењујем са другим музичарима. Ово ослобођено време без путовања и обавеза изван куће отвара простор за истраживања за која иначе не бих имала времена. Јасно ми је да много људи глобално у овом тренутку пролази кроз патњу и губитке, тако да могућност да радим доживљавам као привилегију. Никада нисам интензивније осећала припадност мојој музичарској породици него ових дана - док ми свако из своје изолације шаље материјал за заједнички рад. Реалност нам је нова, а у приватности радног простора, огољени од наших спољашњих идентитета сви смо слични: монах Јеротеј у својој келији, док причамо о византијском напеву на ком радимо, Шпира у поткровљу на новосадској Авијацији, док преслушавамо семплове које ћемо ставити у нови заједнички комад, четворо мојих сарадника из Кронос квартета са којима први пут имам пробу на пет локација истовремено, и који ће први пут за 45 година провести цело пролеће без турнеја, код куће у Сан Франциску. Кафа поред компјутера, скице и ноте, нико нигде не жури. Док тражимо нове начине за рад нисмо ни близу ефикасни као у нормалним околностима. И, наравно да ништа не замењује осећај повезаности као када смо у истом простору, али ургентност жеље да створимо нешто заједно и необичност тог новог процеса ће створити неку нову лепоту.

Шта је следећи композиторски задатак, који вас интригира, заокупља, очекује?

- Тренутно радим на опери која има заказану премијеру на лето 2021. године на Глимерглас фестивалу. Директорка фестивала Франческа Замбело која води и Националну оперу у Вашингтону, позвала ме је да са либретисткињом Дебром Бреворт напишем комад на тему протокола америчке војске, по ком се жене војника обавештавају о трагичним губицима на фронту. Емоције које истражујемо су универзалне и снажне: страх за ближње, кајање због пропуштених прилика да се покаже љубав, суочавање са смрћу, и преиспитивање патриотизма у светлу личне трагедије.        

Одлазили сте у села близу границе Турске и Сирије, да бисте радили са протераном курдском децом. Каква су ваша искуства рада са њима? Хоће ли то бити изводљиво и у будућности, с обзиром да смо сада сви у изузетним околностима, које ограничавају било какве контакте? 

- Стекла сам тамо много пријатеља и заволела сам ту децу.  Фестивал “Летећи тепих” се одржава лети и по свему судећи неће га бити ове године.  Избеглице су посебно рањива група у овој епидемији, а конкретно деца коју знам су неухрањена, по десетак их живи у једној просторији, нема довољно медицинског особља и болничке неге ако је потребна. Размишљајући о њиховој реалности, која је на крају спектра драстичног искуства које је мени лично познато, волела бих да се из овог глобалног кошмара сви пробудимо свеснији и бољи, према себи, другима, и према планети. Старија браћа и сестре деце коју сам тамо упознала су мигранти који пролазе кроз наше крајеве. Прочитала сам да мигранти у Сомбору за нас у овом тренутку праве маске да нас заштите од вируса. У светлу свих промена и губитака - структуре, послова, примања и нажалост живота (мн.), надам се да ћемо колективно протресени овим искуством, бирати послове и односе који су базирани на љубави, етичности, одговорности и здрављу и да ћемо подићи степен саосећања једни за друге.

Н. Пејчић

 

Srđan Asanović
08.04.2020 • 09:07
Aleksandra Vrebalov je predivno biće i vanserijska umetnica. Privilegovan sam da sam imao priliku da sarađujemo na jednom uzbudljivom zajedničkom muzičkom projektu, koji je na mene ostavio snažan utisak. Intervju je sjajan. Tekst koji sam pročitao duboko me je dirnuo i pokrenuo posebne nežne emocije optimizma i veru u neprolazne reči veličanstvenog Dostojevskog: "Lepota će spasiti svet". Bezrezervno verujem da hoće!
EUR/RSD 117.5878
Најновије вести