Недавно су у продукцији Кроација рекордса избацили нови спот „Варка око нас”. Већ при првим тактовима песме осети се да иза ње стоји стари мајстор Јурица Пађен, а опет, ова је нумера добрим делом инспирисана актуелним тренутком. Нарочито у текстуалном делу. То је био повод да у разговору са фронтменом групе „Аеродром” прођемо кроз његово вишедеценијско рок стваралаштво.
Били сте у групи „220”, па сте и један од оснивача „Парног ваљка”, ипак крајем седамдесетих формирате групу „Аеродром”. Да ли сте одмах имали жељу да се ауторски искажете, па је то разлог за оснивање „Аеродрома”?
Ја сам иначе као аутор деловао и у „Групи 220” и у као и у „Парном ваљку” такође, међутим, групу „Аеродром” сам формирао због жеље да експериментишем са неким новим звуком, а уједно да ми то буде платформа за моје ауторске тежње. Дакле, да имам бенд са којим ћу изводити песме, јер сматрам да та хемија коју бенд има, да њу никада не може надоместити некакав рад у студију, продуцентски, са програмирањем, јер напросто музика је у принципу измена енергија и када се енергије поклопе, то је оно што зовемо хемија. Онда добијамо нешто што је пуно више него сам збир оних који су то радили.
Већ првим албумима стичете добру позицију на топ листама. На радију се врте ваши хитови. Уз изузетно певљиве рефрене, снимали сте у квалитетним студијима, а ваше је плоче красила и врхунска продукција Тинија Варге. Како је било снимати у инострансттву са врхунским музичарима и продуцентима какав је рецимо био Варга?
Па, снимати у иностранству било је у сваком случају изазовно и на неки начин врло добро што се тиче искуства, јер тамо смо наилазили на људе који су стварно знали да раде свој посао. Још у то време ми нисмо имали толико вештих техничара и продуцената. Нисмо имали ни студијску технику, на пример. У време кад смо снимали „Танго-банго” у Милану код Бруне Маласоме, тад још у Загребу није постојала ниједна Лексикон јека (реверб). Један од људи с којима смо радили, који је свакако оставио највећи траг у нашем раду је и Тини Варга који је заправо продуцирао целу тадашњу сцену. Радио је са најбољима из целе регије и редом су то били успешни албуми, а он је сам по себи био врло талентована особа. Осим што је био одличан продуцент, он је био и одличан музичар. Свирао је гитару, певао, био је и сам аутор и знао је како претворити песму у звук који ће најбоље одговарати бенду. Уз то је сарађивао и са групом „Аба” кад је био тамо, па смо након тога и ми као госта на албуму „Обичне љубавне песме” имали Уфа Андерсона који је свирао саксофон са „Абом“ на живим турнејама и у студију. Могу рећи да је рад с Тинијем Варгом био једно незаборавно искуство, и ево, као што видимо и „Обична љубавна песма” након 40 година још увек се јако пуно врти, има јако пуно прегледа на Јутјубу, значи та је песма наставила да живи дуги низ година, управо због тога што је у песму уткан нечији дух, а то је била синергија наших и Тинијевих стремљења.
Познато је да док стварате неку песму, вама прво дође неки риф или добра мелодија, па онда правите текст. Је ли тако теже с обзиром да морате пазити и на метрику?
Лично, док стварам и пишем песме прво радим на рифу или некој доброј мелодији и онда ту мелодију настојим осликати текстом. Тако су исто радили и људи због којих сам почео да се бавим музиком и који су врло битно утицали на мој живот, а ради се наравно о највећем бенду свих времена – Битлсима. Теже је радити на тај начин, јер пуно је лакше кад неко пусти некакав беет и онда на њега нешто слаже мелодију. Дакле, кад се ради на мелодији, мора се тачно пазити на метрику и не може да се утрпа 30 речи негде где стане 10 и те речи морају бити саме по себи ритмичне и морају саме по себи добро звучати и морају имати неки смисао и давати неки осећај и оном који пише и оном ко их слуша. Дакле, прилично захтевна дисциплина, али у тренутку кад се догоди... Рецимо, ја знам променити по три-четири текста која пишем за једну те исту песму, за једну те исту музику и кад коначно схватим, кад више немам осећај да морам нешто да мењам, то задовољство које осећам притом је неописиво.
Због изузетне мелодичности ваших сонгова, једноставних, а опет врло допадљивих хармонских прогресија, одличне продукције и аранжмана, стиче се дојам да ваши текстови падају у други план, иако су изванредни. Колико су вама лично текстови били важни?
Мени су текстови врло битни. Не слажем их само зато да попуним те мелодијске линије реда ради, већ настојим кроз текстове нешто рећи или се зезати или створити одређени угођај, послати некакву поруку и значи текстовима приступам врло студиозно, иако то можда понекад не изгледа тако. Јер наиме, песма не мора увек имати некакву дубоку филозофију или поруку, али може имати неку атмосферу, може имати неки кеч, може имати неки штос, може имати зафрканцију. Све, дакле, зависи како то аутор доживи. Мене обично атмосфера музике на неки начин инспирише у којем смеру би текст требао да иде. Мени су текстови иначе јако важни. То је на неки начин и преиспитивање самог себе. Нека врста унутрашњег дијалога, комуникације са собом, јер често људи у недостатку тога... ја увек у шали кажем-кад направим текст, ја се заправо испразним, ја се ишчистим и не морам ићи психијатру или плаћати, или рецимо бити у кафићу и са барменом разговарати и олакшавати себи ствари које ме муче. Све то постижем кроз песму, тако да код мене то има врло вишезначну функцију.
Не може се прескочити ни питање о Yонију. Пишу се књиге, бране се тезе на студијама о њему, али ви сте ипак најпозванији као његов дугогодишњи сарадник да кажете има ли нешто што је можда мање знано о њему, нешто што ће тек бити предмет истраживања о њему у будућности?
О Џонију се све зна. Све је речено. Зна се и више од онога што је било. Џони је већ надрастао те некакве оквире реалности. Оно што постаје мит, миту онда, уз разне приче, свако дода неки свој додатак и обогаћује ту причу и мит расте и у митове се не треба ни дирати. Он је напросто једна... ја га зовем Грета Гарбо југословенског рокенрола, јер је тај његов одлазак, слично као и код те шведске глумице, изазвао многа питања, мистерију и контроверзе и од њега самог које су долазиле, а и од неких који су га као контактирали, а заправо можда и нису. У сваком случају, његов рад је оставио велики траг и мислим да ће људи посезати за тим и у будућности, јер музика, таква врста музике, ауторска, лична - дакле интроспективна, искрена – се данас у принципу готово више и не ради. Данас владају продуценти. Песме се склапају у студију. Једном сам негде рекао: Некад су се песме сањале, а данас се производе и у таквом контексту мислим да ће Џонијева музика увек имати једно посебно место.
Неизбежно је и питање о Рајку Дујмићу с којим сте годинама свирали у четири аса. Чини се да је читава регија његовим одласком изгубила великог мајстора компоновања, слажете ли се?
Рајко Дујмић – тога смо сви свесни – био је велики аутор и одличан музичар који је и јако добро владао клавијатурама. Врло маштовит у студију. Имао је једну посебну врцкаву, интелигентну енергију и било је забавно свирати с њим и дружити се. Ја сам имао прилику и кад је сарађивао са мном на албуму „Дукати и прибадаче”, уједно је био и продуцент, а после смо заједно свирали у једном од мојих бонус бендова, а то су била четири аса. Дакле, човек који је оставио неизбрисив траг у поп музици у целој регији. Нема земље у бившој Југославији у којој се не слушају „Нови фосили” и у којој људи не знају велику већину тих песама. Тако да, Рајко је стварно био велики мајстор. Потпуно се слажем с вашом констатацијом.
Доживљавате ли „Аеродром” као један од највећих бендова бивше државе, или је - како сте једном рекли - мало потцењен, јер људи знају ваше песме, а не знају да их ви изводите?
Ја мислим да је „Аеродром” изврстан бенд и можемо свирати пре и после било кога без имало устручавања, што се показало већ пуно пута у нашој каријери, а рецимо 1981. смо баш овде у Београду проглашени бендом године у оној жестокој конкуренцији. Знамо који су све бендови и извођачи тада били. Значи, проглашени смо бендом године у целој држави, а ево сад пре три године у „Београдском рок годишњаку” смо били изгласани од стране публике за трећег извођача у целој регији. Мислим да то нешто говори и изгледа да ми стварно нисмо лоши и да остављамо неки утисак на бини који људи уважавају, који памте. Наравно да има и проблем што пуно песама које људи знају, не знају да их свира група „Аеродром” и онда масу пута ми се десило: „Па нисам знао да је то ваша песма?” „Па и то је ваша песма, па ајме, па нисмо имали појма!“, „Па то су све ваше песме?” и тако... У сваком случају, ми свирамо и даље. Ево и у Хрватској сам заправо добио доказ да је то што радим добро, јер сам добио „Порина“ и неколико пута смо били номиновани и добитници смо поприличног броја награда, али то у принципу није толико битно. Битно је да бенд живи, да бенд свира и да стоји иза тога што ради и да то ради са великим ужитком и љубављу и кад је тако, мислим да се ниједан бенд не мора бојати за своју будућност.
Немања Савић
