Стрип Предрага Ђурића: О изгубљеним илузијама и буђењу наде

Предраг Ђурић (1974) у протеклој деценији представио се јавности као аутор широког спектра интересовања и активности: од издавача у кући „Росенкрантз“, стрип сценаристе, стрип критичара и теоретичара до романописца. Своју велику радозналост и ерудицију Ђурић је преточио у разноврсне стрип сценарије у тематском распону од алегоријско-фантастичких, преко историјских, до оних који се дешавају у нашој свакодневици.
e
Фото: Dnevnik.rs

Ђурић није склон класичним стриповским авантуристичко-акцијским обрасцима већ радије тражи и проналази визуре и доживљаје који се, на први поглед, не би могли сматрати претерано „стриповским“. Овакав начин посматрања и формулисања „стрип реалности“ нуди бројне изазове али пред ауторе поставља и озбиљне захтеве на које не постоје шаблонски одговори, што је, коначно, и разлика између уметнички амбициозних дела и рутинских, корпорацијских стрип производа намењених за једнократно, инстант конзумирање које резултира лаким и угодним трошењем времена без потребе за дубљим интелектуалним ангажманом од стране потрошача који имају вишак слободног времена и никакве идеје о креативном начину његовог коришћења.  

Албум „Последња станица“, у издању “Moro d.o.o. System Comics”, 2021.  у ствари је својеврсно друго издање истог дела; у односу на прво издање (“Росенкрантз”, 2013) ово је проширено, допуњено и колорисано (колор Тања Керац; обраду табли и монтажу урадио је  Златко Миленковић). Прича прати брачни пар наших савременика, Драгану и Елизабет, пензионере који своје дане проводе у пограничном војвођанском селу. Старост се лако уклапа у питомост и тромост равнице, успорени и рутинирани ритам живљења, добросуседске односе и живот „данас за данас“. Наравно, како ништа није нити може бити идеално, тако и стари брачни пар има своју велику рану – снају и унука из иностранства који их презиру и сина који се, после млаких и мање-више формалних покушаја да измири две стране, коначно, ставља на страну своје уже породице, остављајући родитеље без утехе и уживања у дружењу са унуком. Као својеврсна, ненадана компензација за тај губитак појављује се дечак Хамид, илегални избеглица из Авганистана, кога брачни пар, изгладнелог, жедног и на крају снага, проналази у шупи а потом чува до решења државних органа о збрињавању-слању у избеглички логор.

Дечак, испоставиће се, нема никог свог у овом њему сасвим непознатом свету који не разуме. Он, барем привремено, док се спори точак администрације и бирократије не покрене, налази дом у коме брину за њега. Старци, пак, посебно Драган, своју фрустрацију синовљевом издајом и нереализовану љубав према унуку усмеравају на немоћног избеглицу што им доноси неочекивани животни полет и елан. Кроз дружење са дечаком као да им се враћа барем део младости, интересовања и снова. Мада окружење, почев од џангризаве комшинице, не одобрава понашање и посвећеност старог брачног пара, измишљајући опасности и проблеме и тамо где они не постоје, Драган и Елизабета не одустају од старања; покушавају, чак, да дечаку нађу друга његових година али и тај сусрет завршава лоше по Хамида.

Ипак, промена коју дечак доноси сувише је велика и битна да би старци одустали од ње. Избеглица их подстиче да схвате и прихвате грешке које су починили у васпитавању сина, изазване тежњама да остваре своје планове и амбиције. Његово присуство узрок је њихове самоспознаје и сазревања. Но, после награде, долази казна, она коначна – смрт старца. Одлазак дечака у избеглички логор тражи од старице да се отргне из пасивности и крене у борбу за остварење својих жеља, за спасење дечака.

“Последња станица” функционише као универзална прича о доласку странца у затворену, окошталу средину која одбија да прихвати сопствене мане које странац разоткрива, односно као класична, сложена породична прича, богата емоцијама али и притајеним сукобима. Иако су овакви садржаји захтевни и као такви, уз стално инсистирање на уходаној свакодневици, нетипични за форму стрипа, Ђурић је успео да их исприча ефектно и уверљиво, без помпезних дијалога и закључака. У томе му је помогао деликатни цртеж Франциска Малдонада (1971) који је јасан и варљиво једноставан али који управо својом карикатуралном “безазленошћу” потцртава тензије и тако адекватно надограђује текстуални сегмент.

         Илија Бакић

EUR/RSD 117.3909
Најновије вести