Проглашавајући отвореним овај највећи фестивал националне драме она је “с великим поштовањем у част славе позоришта” упутила захвалност Стеријином позорју, једној од најзначајнијих институција које чува позоришну традицију.
Подсећајући на период с почетка 19. века када је европски дух просветитељства незаустављиво освајао Србе, Светлана Бојковић је указала да уз књижевна и позоришна дела српски народ тада почиње да открива своју наклоност према позоришту и своје позоришне таленте. У историју улазе Јоаким Вујић и Јован Стерија Поповић са својим „Жалостним и веселим позорјем”.
- Где смо данас, више од два века касније- упитала је позната глумица. -Бијемо битке да позориште живи своју креативност и носи своју културну мисију. У тој мисији комедије карактера Јована Стерије Поповића остају једна од неисцрпних инспирација нашег позоришног живота. Данас у свету информатике и дигитализације, у свету у којем се, нажалост, урушавају моралне вредности и емпатија, позориште, ипак, опстаје као неуништива биљка засејана пре више од две хиљаде година.
Питајући се шта одржава магију позоришта Бојковићева је нагласила да је одражава људска потреба за катарзом, као и потреба за смехом. Ту потребу имају и позоришни ствараоци, с једне, као и публика с друге стране. По њеним речима; када се успостави прави доживљај, глумци се спајају са публиком и заједно живе магију позоришног чина. Иако су ти тренуци пролазни, траг оплемењености остаје. Зато данас, колико чедно, толико и актуелно звучи Стеријина мисао „Театар је лек за болести моралне“.
- Позоришна представа, њено стварање и извођење личи на једну малу државу у којој све мора да функционише да би била успешна. Тако и бива, иако представу стварају људи различитих професија: писац, редитељ, глумци, сценограф, костимограф, композитор, мајстор светла, шминкер, инспицијент, суфлер, реквизитер, декоратери - рекла је Светлана Бојковић.-Та мала држава-представа, ствара се од заједничке вере, љубави, страсти и креативности у постизању заједничког циља. Када се у резултату успе, сви учесници имају неописив осећај радости и слободе. Достигнуће слободе које позоришни ствараоци постижу кроз своје стваралаштво је, можда, највећи дар који им је дат. Тај осећај слободе је, верујем, поред катарзе и смеха, још један мотив за опстајање и дуговечност позоришта.
Завеса се подигла за прву представу у званичној конкуренцији. Ансамбл београдског Атељеа 212 извео је “Петријин венац”, остварење настало према роману Драгослава Михаиловића, у драматизацији Миле Машовић Николић и у режији Бобана Скерлића. Главни лик Петрије тумачиле су три глумице Марта Бјелица, Јована Гаврловић и Милица Михајловић.
Н. Попов
Фото: Б.Лучић
