Ради се о другој оперети у продукцији ове угледне куће културе и уметности, озбиљно припремљеној и виртуозно реализованој „Веселој удовици“ Франца Лехара (готово пет и по година после „Бечке крви“ Јохана Штрауса Млађег, неправедно брзо скинуте с репертоара). Изузетно занимање пратило је оба представљања (13. и 20. фебруара) делимично у другачијим, подједнако квалитетним поделама, претворивши их у догађај коме су првенствено допринели гостујући уметници ауторског тима из Хрватске (и наше кореграфкиње) и изузетно ангажовани, у свим аспектима разиграни и расположени извођачи.
Припадност лакшем музичко-сценском жанру, који многи стручњаци сматрају мање вредним, не само због у већини незахтевније музике но што је оперска, него и углавном духовитих садржаја привлачнијих својевремено малограђанкој публици, а у овом делу и с нагласком на вредности и моћи новца и стицању финанијске користи, тако актуелним и данас, инспирисали су редитеља Роберта Бошковића да се у отклону од праве оперете окрене водвиљу, бурлески и кабареу, више него како је истицано, мјузиклу. Такође и да, подоста наглашавајући карактеристичне особине поменутих жанрова, створи на подијуму блиставу бродвејску атмосферу. С правим талентом за сцену, он се с лакоћом игра с плесним ритмовима и питком мелодиком, у тумачењу Лехарове музике и оперетско-текстуалног предлошка В. Леона и Л. Штајна (у драматизацији, преводу и адаптацији Игора Вајдлиха) користећи све поменуте врсте, неким моментима и ликовима можда и сувише подцртавајући карикатуралне црте, па и елементе пренаглашене сексуалности (однос Валенсијен и Камила де Росиљона, па и других парова).
Водећи се тако идејом о забави, Бошковић је, славећи и код нас 20-годишњицу свог уметничког рада, направио у Мадлениануму у пуном смислу ведро остварење у гламурозном стилу, у ствари, праву „сапуницу“ – соуп оперу , која је по реакцијама публике веома допадљива и пријемчива за шири аудиторијум, али морамо да признамо и многим посетиоцима који не маре за овакве „неозбиљне“ садржаје. Овако бриљантно остварен спој класичне оперете и сапунице, реализован у пуном интензитету перфектно урађеног, ефектно и визуелно раскошно инсценираног спектакла (у сценографији Весне Режић и костимима Душке Нешић) ујединио је у одушевљеном пријему и једне и друге конзументе.
У максимално разиграном и беспрекорно уиграном певачко-глумачко-плесачком ансамблу минуциозно разрађених детаља и тешких кореографских задатака, сви актери од протагониста до најмањег епизодисте су с пуно ангажмана, рада и ентузијазма карактерно врло успело креирали своје улоге. У тако комплексним интерпретативним задацима, при томе заокупљени и плесом, сталним кретањем и непрестаном живом комуникацијом у дуетима и ансамблима (у сложено-разиграној кореографији Милице Церовић, тесно спојеној с драматизацијом радње), у елегантној сценографији Весне Режић и блиставим костимима Душке Нешић, усклађеним с временом (почетак 20. века) и амбијентом догађања (црногорска амбасада у Паризу и чувени кабаре „Максим“), најпре истичено насловне протагонисткиње, Браниславу Подрумац у првој, и Мирјану Матић у другој представи. Иако понешто вокално неуједначена и интонативно не потпуно беспрекорна, Бранислава Подрумац је суверено владала сценом. Визуелно и глумачки сјајно одговарајући особинама младе удовице Хане Главари, сугестивно је истицала фриволне, али и гламурозне карактеристике лика, потврђујући због чега је „мјузикловска“ звезда Мадленианума. У другој представи, наглашавајући каприциозност и „светске“ манире главне јунакиње, Мирјана Матић је освајала сигурним, певачки упечатљивим тумачењем и савршено чистим и стреловитим сопранским висинама, колоратурама и сочном лепотом гласа. У улози домишљатог Грофа Данила Даниловића, нећака краљевске лозе Монтенегра (у првобитној верзији дела, Понтеведра) збивањима је доминирао даровити лирски баритон Димитрије Цинцар Костић, доневши га као шармантног, посве згодног, и за све присутне жене привлачног бонвивана. Како се од партије незнатног обима може направити громадна епизодна бравура, показао је бриљантни глумац Ђорђе Стојковић у улози Његоша, пленећи поdjеднако певањем, играњем и степовањем, незадрживо јурећи позорницом, и уплићући се у све могуће ситуације. Међу осталим солистима имресиван је био и Жарко Степанов, као Барон Мирко Зета, амбасадор Монтенегра, док је саветника Кромова, бољи у другом извођењу, играо тенор Љубомир Поповић, а његову жену Ања Орељ.
Извођењем је с посебним сензибилитетом, пажњом и прецизношћу руководила дубоко концентрисана, с видљивим студиозним приступом и емотивним односом према делу и уметницима, диригенткиња Весна Шоуц Тричковић. Од почетних тактова до краја, она је првенствено заслужна за ненарушени музичко-драмски ток, разуђену динамику, кохерентност, професионалну сигурност свих актера и заокружени интерпретативни резултат, који је и најбоља позивница за следећи сусрет с „Веселом удовицом“ 9. марта и нашим баритоном, прваком Опере СНП-а Васом Стајкићем у улози Грофа Данила Даниловића.
Марија Адамов
