Путопис из Пекинга (2): Није то више она Кина којом су владали бициклисти

Четвртак, 23. август 2018.
з
Фото: Ненад Шапоња

Јутро се појављује испред пекиншког аеродрома који је налик на огромну шкољку. У цик зоре стигао сам у другу цивилизацију, јер где год се мицах по Медитерану и Европи, све то беше у основи грчко-римски стил, не у рвању, наравно. Чак и Турска, са својом великом културом и књижевношћу, мора се препознати као изданак Рима и Грчке. О нама на Балкану да и не говоримо. Ово је нешто друго. Самосвојни изданак идеје друштва.

Пекинг. Двадесет милиона судбина се обрће у овом полетном простору, одређеном и означеном данас смелом, интензивном, футуристичком архитектуром и повременим жестоким загађењем ваздуха. Возећи се у рано јутро кроз ову, истинску мега-метрополу, кроз шуму умерено високих и сасвим разнобојних небодера, не могу да се не упитам, као и увек када их гледам у таквој концентрацији, да ли у њима ико живи. Из даљине, са аутостраде будућности, као да нема ни једног знака живота. А варам се, иза свега видљивог, хуји притајени вулкан. Ма зашто притајени, у питању је земља змај.

На ултрамодерном аеродрому сте могли већ видети, поред најновијих дигиталних чудеса за различите нивое идентификације, и да, за разлику од неких нама блиских земаља, овде службена лица реагују веома позитивно на помен да сте из Србије. Лепо. И пријатно. А што се таксија тиче, у овом граду влада “хјундаи”. За разлику од наших балканских земаља, где на улицама влада отпад аутомобила из Европе, овде се возе нова кола. У огромним количинама и величинама. Није то више она Кина у којој су владали бициклисти.

У хотел стижем рано, пре шест, све рачунајући да ћу оних шест сати које сам изгубио летећи уз време, на исток, надокнадити преподневним спавањем, кад ми на рецепцији љубазно саопштише да не могу пре десет у собу. Шта да радим? Идите на базен. Управо се отворио. Знао сам да има нека мала ситна казна за ону бизнис класу. Но, ни јутарње пливање, уместо спавања, у базену хотела Свисотел у Пекингу, није баш најгора ствар која вам се може десити.

Састанак је већ око подне, ту су сви предвиђени, поред Ребеке и Клаудије, и Питер из Њујорка, Кејт из Мелбурна, Елена из Мексика, Дијана из Барселоне, Шарлота из Париза, Веда из Yакарте и Орнит из Тел Авива. Сви орни и спремни да се сретнемо са кинеским уредницима и агентима, да упознамо кинеско издаваштво и да им покажемо свој рад. Да направимо по који мост до неког посла. Или до неког новог смисла. Главни домаћини су нам Ерик и Лиронг, а ту су и, уверићемо се ових дана, свакодневни добри духови, Јаја, Ли, Ненси, Јулиета.

Ерик нам објасњава читаву палету изговора кинеских сугласника. Пет година му је требало да се усуди само да их изговара. Петнаест година је живео у Кини и данас је један од најбољих преводилаца на енглески. Ерик је из Сијетла, и у име Кине он је домаћин једног оваквог промотивног скупа. Хм, можемо ли ми замислити да странац странцима представља нашу културу… Баш као Влада што у Бостону предаје америчку историју Американцима. Такав луксуз очито само велики могу да си приуште.

После састанка у књижари-цвећари-кафеу, у којем, узред, владају моја омиљена белгијска пива, плус шкотски брудог, возикамо се метроом до Тјенанмена, Трга небеског мира. Да одмах видимо тај артефакт, највећи светски трг, па да кренемо да се бавимо људима. Овде су, то је више но очито, улице истовремено и најдуже и најуже, шире но игде, а исто важи и за тргове. Поготово за овај који те води до више од осам хиљада соба Забрањеног града. Увек сам осећао да је свет много ближи када га не гледаш из таксија. Шетња би била вероватно боља, но овдашње релације су уствари гига-и-тера релације. Пекинг се не да преходати, ни лако, ни брзо. Ма, никако.

Корачати Тјенанменом, изгледа као запутити се у бескрај, па ми то нисмо ни покушали, одмах смо кренули ка Тихаусу Лао Ше, где нас је поред увек зачудне и увек другачије кинеске хране чекало и Кинеско позориште сенки. Скоро две хиљаде година ове префињене и љупке слике на платну као да су чекале да нам осветле дубину истине о пролазности овога света. Све уз лаку храну пекиншке кухиње, јер у Кини нема кинеске хране у нашем смислу поимања, у питању су сасвим различите кухиње, сечуанска, хонкошка, пекиншка…, и уз приче о чају са Јаја и Лијем. И приче о чају у Кини имају другачији оквир и контекст од онога који се у Европи подразумева, чак и међу доказаним зналцима. Као да добијете још коју перспективу за коју нисте имали појма да постоји.

Навике су чудо. Спроводите их где год да сте, ако можете. Ми следимо моју навику, па после идемо у хипстерски бар Пекинг А са крафт пивима, исти је новосадски Тостер, и шта ту рећи до поновити да је глобализација не узела маха, него подивљала… Пијемо Флаyинг фист ипу, Летећу гозбу, дакле, сасвим кинеско и тачно име за пиво, па Мандаринску ипу, све локална занатска пива. Као у Новом Саду, Београду, Бечу, Њујорку и било где другде.

Улице су пуне и око поноћи, а када се враћате кући пешке, чак и у овом загађеном граду, по коме неки људи поред вас шетају с маскама, можете понегде, на неком од тргова, срести неке друге људе којима ни такав ваздух не смета да заплешу на улици, попут оних што плешу танго у улици Флорида у Буенос Аиресу.

Ма, живот је чудо.

Ненад Шапоња

EUR/RSD 117.5121
Најновије вести