Њему нас није привукла влашка магија, него легенде и лепота Рајкове пећине, која се налази на само два километра од ове варошице. Кроз пећину нас је водио Никола Урзикић, водич Туристичке организације општине Мајданпек:
– У вези Рајкове пећине везане су многобројне приче и легенде, најчешће се помиње Рајко и са сигурношћу не може да се каже да ли је заиста постојао. Међутим, како постоје Рајкова река, Рајкове ливаде, Рајкова пећина, чак и Рајково, старо рударско насеље – све упућује да не само да је постојао, него и био значајан за овај крај. Оно са чим га највише повезују је скривено благо. Зна се да су на овим просторима и у време отоманског царства вадили злато и сребро из рудника и да су хајдуци често пресретали те турске караване. Легенда каже да је Рајко харао овим просторима – дању механџија, а ноћу ’ајдук, благо је скривао баш у овој пећини. Прича каже да се оно налази испод места које је облежено знаком четири прста...
Рајкова пећина, је бела калцитна пећина, каквих нема много у Србији. Она је по пећинском накиту веома богата: има и сталактита и сталагмита, драперија и стубова у изобиљу. Сва та чудеса је створила Рајкова река која заједно с Пасковом чини реку Мали Пек.
– Пећину је први истраживао географ Јован Цвијић 1892. године, а истраживање је настављено тек седамдесетих година 20. века, под руководством др Раденка Лазаревића и тек тада је у потпуности истражена. Ово је пећина дуга око 3.600 метара, не спада у најдуже у Србији, али има најдужу стазу за посетиоце. Наиме, У Рајковој пећини имамо два хоризонта суви и речни део пећине, а ми за посетиоце имамо кружну стазу дужине од 1.400 метара. Река и даље утиче на промену ове пећине и спелеолози кажу да ће се у некој даљој будућности формирати још један хоризонт – открио нам Никола Урзикић.
Ваља Прераст и водопад Бели изворац
– Поред Рајкове пећине туристима препоручујемо да обиђу споменик природе Ваља Прераст односно шупљу стену, тј. занимљив природни феномен у облику каменог свода налик на тријумфалну капију висине 44 метра, а унутрашњи лук је висок 10 метара. То је остатак древне пећине која је ту некада давно постојала и њеним урушавање остао је само овај свод који је и највећи у Србији. Затим бих препоручио да се посети водопад Бели изворац код села Бели извор. Висок је 16 метара и веома је леп, а овај водопад је најбоље посетити у пролеће, јер је тада је најбогатији водом и све је пенушаво беле боје – отуда му и име Бели изворац – објаснио нам је водич ТОО Мајданпек Никола Урзикић.
Ова пећина је и станиште слепих мишева, али само преко зиме. Биолози су побројали 23 врсте од 31 колико живи на територији Србије.
– Осим тих, не баш омиљених сисара, овде има 11 врста инсеката и у реци се могу видети и даждевњаци. Оно што смо приметили је појава и маховине на пећинском накиту – чим има мало воде и светла – ето и живота! Зато се светло гаси чим се напусти пећина, да утиче на изглед накита – рекао нам је Урзикић.
Пролазећи кроз пећину наилазимо на дворане занимљивих имена као што је Концертна и Јежева, Кристална, салу стећака, Зимску бајку, а пролазимо и поред Малих и Великих оргуља, Белог медведа… Дивимо се пећинском накиту и чудима које природа само може да створи.
– Све ове лепоте је створио калцит или народски речено каменац. Калцит је осетљив на температуре и зато упозоравамо посетиоце да ништа не додирују рукама да би био и даље блиставо бео, иначе потамни. С друге стране, накит у самој пећини и даље расте што се може видети на сталактитима са којих вода капље и сталагмитима на које те капљице таложе калцијум карбонат. На основу алализа воде, преко којих се прати колико накит расте, знамо да је у просеку потребно од 100 до 300 година да се формира један кубни центиметар накита! Под светлошћу пећински накит светлуца – то је зато што су кристали калцијум карбоната заиста светлуцави, али уколико би се неки део накита изнео из пећине – губи ту особину. Овде је најлепши и треба ту и да остане!
Мада легенда о скривном благу Рајкове пећине постоји – нико га још није нашао. Чини нам се да је ова пећина и накит у њој у ствари то право богатство. Вреди је посетити, али и многе друге лепоте ових предела. Исток Србије је и даље загонетан крај, који као да чека да дођете и да га откријете.
Текст и фото: Марина Јабланов Стојановић
