Репортажа с Исланда (2): Бар за још један ниво удаљенији од стварности

Пре неколико година, у старом возу од Варшаве до Торуња, Британка коју сам упознала је била одушевљена што је могла да се нагиње преко расклиматаног прозора а да јој кондуктер није рекао ни реч. Па тако невероватно опасно понашање јој нико не би дозволио код куће у Енглеској!
Island
Фото: Dnevnik (Nastasja Pisarev)

За разлику од других земаља богатог запада, Исланђани ни за своје становнике ни за своје туристе не мисле да су тако лишени здравог разума и да их у сваком тренутку треба држати за руку и гледати с висине као да не знају да брину о себи. Заправо, Исланђани су изненађујуће ноншалантни што се тиче њиховог, често по живот сасвим опасног пејзажа, те је тако могуће опуштено сести на клупу пар метара од гејзира Строкура из ког на сваких осам минута кључала вода избија до висине од око 20 метара. Систем безбедности поред огромног водопада у Тингвелиру је нешто као добар виц; туристе од двадесетак метара дугог пада у гротло подивљале воде одваја симболични канапчић везан између два танка стуба, у стилу оних који стоје испред фенси кафића.

Фото: Dnevnik.rs

У сваком случају, Исланђани су људи који цене веома здрав разум (не нагињи се преко ивице понора смрти) и практичност (не нагињи се преко ивице понора смрти), свакако преко потребних да би се толико векова преживело у земљи у каквој живе. Кад већ говоримо о практичности, грејање и топла вода у на целом Исланду су готово бесплатни и долазе из бројних геотермалних извора. Док се туширам, купатило сваки пут непогрешиво мирише на устајала кувана јаја, пошто у води има сумпора.

Плажа Рејнисфјара у близини села Вик у Мајдајуру покривена је потпуно црним ситним песком, и заливана непрекидним ударима огромних ледених таласа који су толико снажни јер одатле почиње отворен океан и прво следеће копно је Антарктик. Таласи су тако јаки да су свуд упозорења туристима да се не приближавају мору, пошто скоро сваке године неки неопрезни шетач неповратно нестане, пошто се превише приближи линији воде.

Фото: Dnevnik.rs

Црне базалтне стене уз обалу имају неприродни, готово пикселизовани облик, и изломљене су у савршеним правоугаоницима, као у неком фантазијском пејзажу. Заправо, изгледа као у одређеном фантазијском пејзажу – потпуно исти сомнабулни крајолик постоји у видео игри Скајрим коју сам играла годинама, што Исланд за мене, чини местом за још један ниво удаљенијим од стварности, иако сам ту, иако је земља острва управо под мојим ногама.

Према пучини, из ускомешане воде издижу се три злокобне оштре стене за које Исланђани кажу да су то некада била три трола који су се окаменили у води када их је сунце изненадило. (Још један од северњачких митова које је Толкин прилагодио и уписао у своју тетралогију о прстену.

Фото: Dnevnik (Nastasja Pisarev)
Смртни богови и Сигур Рос

Имајући у виду суровост пејзажа Исланда и опстанка на њима, није чудо да су нордијски народи једини који имају пантеон са смртним боговима. Захваљујући Одиновом сну, сви они знају да их чека неизбежна смрт у Рагнароку, Сумраку богова. Мрачни фатализам некадашњих Одинових верника можда се не огледа у понашању модерних Исланђана, али је меланхолија свакако сачувана у уметности и музици, и код популарне Бјорк, и бендова попут Сигур Рос из Рејкјавика.

Настасја Писарев

Фото: Dnevnik (Nastasja Pisarev)
EUR/RSD 117.5937
Најновије вести