Академија, у којој су најпознатија лица Александра Јерков и Балша Божовић, предлаже да се у Новом Саду подигне споменик хабзбуршкој царици Марији Терезији. Кажу да нам је Марија ваљала више него ико. Да је она Новосађане и све војвођанске Србе направила људима. А Нови Сад градом. Кажу и да нас је разумела боље него ми сами себе. Да нам је била наклоњена као мајка. Да је ценила што Новосађани радо иду у хабзбуршку војску, ратују за интересе царевине, и омогућавају пуњење бечких ризница опљачканим европским, војвођанским и новосадским ресурсима. Да нас је волела до задњег војника на фронту с Турцима.
Апсурдној идеји о споменику угњетавачу, из чијег смо се загрљаја с муком истргли, велику пажњу поклонио је значајан број медија наклоњених западним, пре свега америчким вредностима и поимању слободе. Левим либералима је Америка одувек симбол демократије. Симбол узвишене слободе, који су увек погрешно тумачили и разумели. У америчком духу нема ничег поданичког. Мало која нација се толико дичи својим слободарством и суверенитетом као Американци.
Академија Александре Јерков хвали се да је покренута уз подршку амбасаде, читај Владе Сједињених Америчких Држава. Потпуно је неважно каква је подршка у питању, важно је нешто друго. Сједињене Америчке Државе настале су проглашњем независности од Велике Британије, која је данашњим Американцима обезбедила бродове, изградила градове, путеве и осталу инфраструктуру за пљачку ресурса с америчког континента и пуњење касе у Лондону. На сличан начин као што је Хабзбуршко царство градило путеве, насеља и другу инфраструктуру да би могло да пљачка Војводину и остатак Европе. Незамисливо је да данас неки Американац, или Американка, били републиканци или демократе, конзервативаци или либерали предложе да се подигне споменик британском краљу Џорџу Трећем. Напротив! Сви грађани Сједињених Америчких Држава поносе се својом Декларацијом о независности, Ратом за независност, својом историјом и својом слободом. Мада за њу 1748. нисмо водили рат, него смо је купили за 80 хиљада форинти, за нас Новосађане повеља слободе има значај који за Американце има правни акт из Филаделфије, којем се у част 4. јула широм САД праве највеличанственије приредбе и прославе.
Американци су подигли бројне споменике Џорџу Вашингтону, Томасу Џеферсону, Бенџамину Френклину, Џону Адамсу, Филипу Ливингстону, Роџеру Шерману, ауторима Декларације. И другим борцима за слободу. Али никада нису правили прославе и споменике у част оних од којих су се пушком одвојили. Напротив, у јулу 1776. срушили су велелепну статуу краља Џорџа, која је 1770. била постављена у Боулинг стриту у Њујорку.
Сви грађани САД поносе се својом Декларацијом о независности, Ратом за независност, својом историјом и својом слободом. Мада за њу 1748. нисмо водили рат, него смо је купили за 80 хиљада форинти, за нас Новосађане повеља слободе има значај који за Американце има правни акт из Филаделфије
Регионална академија за развој демократије, за разлику од својих америчких узора, уместо слободе цени потлаченост. Уместо поноса понизност. Уместо будућности прошлост. Да је идеја о споменику владарки царства из чијег стиска су се Срби извукли после вишевековних тежњи само маркетиншка удица и политичка провокација, не би вредело трошити време на њену демонтажу. Не би имало везе чак ни то што су је лансирали баш кад Новосађани славе дан града. Међутим, њихов предлог је више од кортикалне иритације. Више од паланачког памфлетизма. Он почива на стварном уверењу да је Србима било боље док су били туђе слуге, него сада када су своји господари.
Мултикултурализам хабзбуршког царства био је лажан. Као и у свакој империји. Као и америчка брига о Индијанцима и имигрантима. Улагање у образовање, о ком говори Александра Јерков, имало је сасвим другу позадину и намеру. Није имало тенденцију да просвећује Србе, већ је било усмерено на брисање српског индентита и њихово претварање у искрене и послушне Хабзбурговце.
Џон Дејви сасвим исправно тврди да нема користи од враћања у прошлост нити од идеја које у себи немају ничег прогресивног. Он предлаже да снагу интелигенције треба искористити да се замисли будућност која је пројекција пожељнога у садашњости и за проналажњење средстава за њено остварење.
Нови Сад више није варош. Није паланка. И стално подсећање на његову варошку историју није корисно. Нити плодоносно. Нови Сад тежи да буде велеград, који је сушта супротност духу паланке. То не представља тенденцију да има 10 милиона становника. Већ једноставну тежњу да његови грађани желе да уживају у истим добрима која су доступна грађанима развијеног света. Желе исто што имају Њујорчани, Лондонци, Парижани. Прогресивно промишљање о личном напретку представља врхунац слободе.
Зато је идеја да се Марији Терезији подигне споменик вишеструко ретроградна. Све користи које нам је даривала биле су осмишљене искључиво ради унапређења прихода бечког ћесара, што би рекао народни гуслар, ког се предлагачи гнушају. Све што је мило ћесару не мора бити мило народу. Слобода која је рођена 1. фебуара 1748. потврђена је 9. новембра 1918. и потом 1945. Нови Сад нема времена да размишља о жељама некадашњег туђег царства. Нови Сад самостално гради своју будућност. У Србији, која самостално одлучује о својој судбини. И нема цара, нити поглавара, из било које стране државе, чијем се споменику или милости треба радовати.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу
