Никад није било сумње да ће опозиција прихватити мандате и ући у Скупштину. Из два разлога. Ако не би прихватили мандате Ђилас би морао да настави да их финансира. А то је скупа работа. Много је подесније да их плаћа држава, а да они у парламенту наставе да се понашају као да су на улици. Ни други разлог није идеолошке, већ крајње практичне природе. Улазак у Скупштину им омогућава да безболно прекину протесте и прикрију чињеницу да немају подршку народа.
Кад се ствари рационално оголе нестане сва романтика о борби за државу и бризи за права грађана. Нема Србина који верује у њихову причу о крађи избора. Не верују ни они. Сва та сценографија, реторика, правна и пропагандна акробатика изводе се да би одговорност за изборни пораз са себе преусмерили на СНС и да би, по рецепту опробаном деведесетих година странце убедили да је опозиција кадра да испуни све њихове замисли.
Сваки иоле озбиљнији грађанин њихове маневре схвата као лоше режиран игроказ. Као маскараду. Многи су разлози за то. Навешћу само један. Док је Вучић у Давосу уговарао нове послове и нове млијарде инвестиција, витезови опозиционе елите доносили су по ко зна који пут хитне закључке да ли ће срушити одмах, или ће сачекатаи да се врати из Швајцарске. Или ће сачекати да то уради Европски парламент, у ком 24 од 706 посланика подржава њихове денунцијантске обмане о “крађи” избора.
Пошто знају да се неће десити ништа од онога што прижељкују Скупштину виде као сигурну кућу из које могу да наставе са рутинским политиканством. Нема грађанина Србије који не зна шта ће свако од њих понаособ причати у новом сазиву. Од речи до речи. Миливојевић ће опет о Јовањици, Крушику, Савамали и Оливеру Ивановићу. Маринка о кокошкама у Моровићу. Алексић о Вулину и Бати Гашићу. Драгана Ракић о вртићу у Пећинцима. Лутовац о свему и ничему. Ћута ће о минихидроелектранама, Кинезима и еколошким бомбама. О литијуму. Постоје два детаља које Ћута не разуме. За литијум је заинтересована једна моћна земља која нема нафту. Она преко протеста жели да истисне једну другу моћну земљу која има нафту и да уместо ње експлоатише јадарски литијум. Он им свесно или несвесно помаже у томе. Милош Јовановић ће о Косову. И сви заједно ће на већ познате теме додати крађу избора и тлапње о медијском мраку и петој фреквенцији за Нову С или Н1. То су њихове “априлске тезе”. Дакле, грађани тачно знају о чему ће говорити. И пошто прецизно знају сваку реч коју ће изговорити, више их интересује да ли ће се опет посвађати око места седења.
Сви они заједно неоправдано су уверени да ће Скупштина бити грудобран њиховог тријумфа и да је њихова интелектуална премоћ таква да ће се напредњаци уплашити и развластити сами себе. Међутим, ако урадимо ментални инвентар сваког од њих, наћи ћемо само бескрајни низ политичких бесмислица. Свако од њих сматра да је рационалност његове побуде беспрекорна и неспособан је да у себи открије заблуде које су очигледне свима који другачије мисле. И зато Бора Новаковић, Срђан Миливојевић, Ћута, Драгана Ракић, Лутовац, Борко Стефановић и Понош верују да ће однети превагу у скупштинским расправама и изокренути памет Србији. Греше. Скупштина је место њиховог суноврата.
Улица је једино место где су своји на своме. Не зато што умеју да окупе масе. Да их заведу. Да их инспиришу. Ништа од тога. Улица је место где шибицарима најбоље иде. Кад уђу у институције њихове способности нестану. Перманентност разоткрива недоследност. Мане постану очигледне. И свеприсутне. И то је једино што се види.
У Скупштини постоји и друга страна која зна истину о свима њима. И неће се устезати да је кажу. Рећи ће да је Борислав Новаковић од свог уласка у политику непрестано био у сукобу са законом. Уз помоћ тепелортације био је и у Солуну и у Скупштини Србије кад се 2001. гласало за Закон о раду. Као потпредседник Скупштине Новог Сада био је одговоран је за доношење Генералног урбанистичког плана који је предвиђао реализацију пројекта “Нови Сад на води” за који он сада оптужује Српску напредну странку. И што је најважније знају да је одговоран за нестанак 4,5 милиона евра на криминалном послу са Душаном Боровицом приликом градње Булевара Европе. Ћуту ће ућуткати доказима да је био привржен Српској напредној странци све до тренутка кад није добио дозволу за градњу минихидроелектране. Рећи ће и биће у праву да је Понош хрватски држављанин и да је Војска Србије, док је он био начелник Генералштаба потпуно разорена и сведена на ниво извиђачке секције. Подсетиће грађане да је Миливојевић заједно са америчким дипломатом и обавештајцем Марком Палмером, задуженим за рушење власти у државама некадашњег комунистичког блока, организовао уличне демонстрације и позивао странце да сруше власт у Србији. И све заједно ће декласирати изношењем чињеница о погубним резултатима њихове владавине од 2000. до 2012. године. Будзашто су продате и врло брзо затворене готово све фабрике. Без посла је остало око милион људи. Паралелно с темељним претварањем грађана у сиротињу спроведено је још темљније богаћење номенклатуре на власти, која се сада нуди као фактор развоја. Доказаће да су гашењем СР Југославије и Државне Заједнице Србије и Црне Горе одговорни за девалвирање Резолуције 1244 и проглашење косовске независности.
Али још је важније што ће посланици СНС-а моћи да говоре о резултатима своје владавине. И плану “Србија 2027 - Скок у будућност”. С чињеницама постоји један велики проблем. Може се имати одбојност према њима, али се не могу оспорити. А посланици СНС ће као неспоран податак изнети да је минимална плата 2012. изнисила 155 евра, а да је ове године достигла 420 евра. Да су грађани 2012. у џепу у просеку имали 331, а да сада имају 840 евра, а да су пензионери имали 203, а сада 390 евра. Износиће доказе о изграђеним путевима, пругама, мостовима, болнциама, школама, вртићима. Позивајући се на остварене резултате самоуверено могу говорити да ће 2027. грађани имати просечну плату од 1.400 евра, а пензију и минималац од 650 евра.
Волтер Липман је написао да у политици важи једно правило - грађанима можеш да причаш шта хоћеш, али они гасају за планове политичара који им омогућавају да боље живе. Сасвим је лако закључити ко ће на пролеће победити у Новом Саду.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу
