Осми разред ове године завршило је петоро деце, сво петоро су ромски малишани. Од 92 ученика у школи 72 су мали Роми. Дакле, да није Рома, школа не би ни постојала. Куће у селу су углавном у јако лошем стању или рушевне или потпуно напуштене, на улицама се играју весели, мусави ромски малишани и то је једина лепа слика у овом селу које се до Другог светског рата звало Кларија.
Радојево или раније Кларија настало је од два села: Српске Кларије и Хрватске Кларије. Временом су се Хрвати асимиловали или иселили па у селу данас живи свега десетак хрватских породица, остало су Срби и Роми. Према попису из 2011. у Радојеву које је добило име по партизанском броцу Радоју Михајлову - живело је 1.056 становника од чега су 15% били Роми. Сасвим је извесно да ће на наредном попису ромска популација представљати већинско становништо.
Атар Радојева спојен је са суседним румунским градом Жомбољом, а најближе место Кеча удаљено је једва километар и по.
Фудбалски терен некадашњег ФК Терен из Радојева данас је место за испашу крава. Трибине са којих су се до пре само 10 година пратиле утакмице - зарасле су у коров, у некадашњим свлачионицама повремено бораве мигранти на свом путу као ЕУ...
Стижемо до гробља у Радојеву за које се везује прича о вампиру Милошу. На улазу се налази један рушеван објекат са романтичним стихом исписаним на зиду: “Нека се лажи забране да живота има још после љубави!” Поглед у десно - види се село Кеча у Румунији са торњевима своје три цркве.
У јулу 1732. мајор Фареди - Тамарски је по наређењу принца од Виртемберга послат у Радојево, тадашњу Петерду да испита смрт 11 мештана који су умрли у јануару и фебруару те године. У његовом извештају који се данас налази у Бечким архивима наводи се да су, мештани тврдили да су жртве вампира по имену Милош.
У току свог живота Милош је, саопштава мајор Фареди – Тамарски, важио за неку врсту врача. Чињеница да је држао птицу коју је научио да говори и да је ухватио и припитомио вука, кога је потом држао као љубимца - потврђују његове магичне моћи. Фареди - Тамарски је покушао да убеди мештане да вампири не постоје, међутим, после неколико расправа закључио је да нису спремни да прихвате његове аргументе, па је одлучио да ексхумира неколико покојника. Ископавање је почело од Милоша, који је био сахрањен 15 месеци раније. Када су уклонили земљу и подигли дрвену плочу која је покривала мртваца, Милошев леш је изгледао потпуно нетакнут, а очи су му биле широм отворене, упркос чињеници да му их је његова жена затворила након смрти. Танак млаз крви му се лагано сливао из уста, а крви је било и на дрвеној плочи испод леша, као и на земљи испод плоче.
Пошто су то мештани захтевали, мајор Фареди - Тамарски је наредио да се леш прободе коцем. Затим, из страха да ће мештани опет ископати вампира по његовом одласку, наредио је да се леш прелије угашеним кречом, пре него што се поново затрпа гроб.
На саслушању рођака 11 жртава, доктор је сазнао да су углавном умрли у року од шест до десет дана, једноставно - копнећи. Ноћу су имали страшне кошмаре, а неколико њих имало је плавкасте белеге на врату.
Фареди - Тамарски одлучио је да откопа и гробове жртава. Њих осморо изгледали су као обични лешеви који су се нормално распадали, а двоје су били добро очувани иако су им руке и ноге биле укочене и нису се могле померати док је последња жртва, жена, изгледала као да спава…
У Радојеву се налазе две цркве. Православни храм Светог Николе подигнут је 1841. Својом монументалношћу, конструктивним решењима и изузетним иконостасом и троновима, црква представља веома значајно културно добро, под заштитом је државе као споменик културе.
Унутрашњост цркве нисмо видели јер је била закључана али у доступним изворима може се наћи доста информација о иконостасу који је сликао Никола Алексић и о другим детаљима из унутрашњости ове цркве чији су торањ и предња фасада обновљени док су бочне стране у лошем стању…
У тзв. “Хрватском сокаку”, делу Радојева који се некад звао Хрватска Кларија - налази се римокатоличка црква Св. Урбана. Кажу комшије да кључ има жена из куће преко пута на чијој фасади латиницом пише “Позојевић Стево 1911”. Ушли смо у двориште лепо одржаване куће, са цвећем испред, викали: “Газде!!!” али домаћица није била ту па смо наставили даље. Из ове улице је и породица наше славне глумице Анице Добре која се почетком шездесетих преселила у Београд.
Настављамо нашу бициклистичку туру и стижемо до Нове Црње која је седиште истоимене општине али не и највеће место у њој. Српска Црња је наиме, двоструко већа.
У самој Новој Црњи живи претежно мађарско становништво, док у околним местима општине живи мешовито српско, ромско и мађарско становништво.
Данашње насеље је релативно новог датума. Настало је крајем 18. века, у време поновне колонизације Баната, када је само на северу регије никло више десетина нових насеља, са претежно немачким становницима или мађарским живљем из околине града Сегедина. Генерал Јожеф Чеконић је прве досељенике населио на пустари Бозитово, па се ово насеље у наредном периоду наизменично називало Бозитово и Мађарска Црња.
У годинама након поплава и велике немаштине током 19. века, гладне житеље места помагао је овдашњи властелин, делећи кувану храну и жито. Велике муке причињавао је мештанима и недостатак здраве пијаће воде, због чега је у више наврата харала колера (1831, 1849 и 1866.). Највећа је свакако била епидемија из 1831. која је у месту однела чак 392 живота.
У 20. веку место је добило позориште, нови млин, пијацу, нову школску зграду (Основна школа “Петефи Шандор“), зграду општине и поште. До деведесетих година прошлог века окосницу привреде читавог региона представљале су овдашња уљара и шећерана. За потребе шећеране у Новој Црњи, чак је прокопан и такозвани Шећерански канал, у дужини од преко 10 километара, који је и данас, због чисте, незагађене воде, омиљено стециште спортских риболоваца.
Међутим, попут већине војвођанских места, у последње време и Нову Црњу погађа “бела куга”. Из деценије у деценију у месту се непрекидно смањује број становника. Док је 1911. забележено чак 4.130 житеља, тај број је према последњем попису из 2011. пао на свега 1.491…
У Радојево односно Кларију како се тада село звало, колонизовани су Хрвати са Баније који су донели културу гајења винове лозе и своју цркву посветили свецу заштитинику винограда, виноградара и бачвара. Кларија је имала на стотине хектара винограда, али је 1895. филоксера похарала барем 200 хектара и од тада се овде винова лоза гаји углавном за личне потребе.
На територији Општине Нова Црња некада се налазило село Молин. Данас је ту Молинска шума, нешто у коров обраслих рушевина и споменик подигнут на рубу некадашњег немачког католичног гробља. На интернету се могу наћи неки трагови који говоре да је ово село некад постојало - попут разгледнице послате из Молина 1933. или уличне табле која се чува у Музеју Жеравица у Новом Милошеву.
Село је основано 1832. насељавањем Немаца на имање грофа Ференца Зичи-Ферариса. Први попис из 1836. регистровао је 558 становника, а већ 1850. године овде је живело 2.130 лица.
Као и у случају осталих немачких села у Војводини - део становништва се повукао са војском а они који су дочекали партизане и Црвену армију завршили су у логорима. Цело село Молин је било један од таквих логора за немачке цивиле од 1944. до 1948.
После затварања логора већина преосталих Немаца се иселила из земље, а у Молин се досељавају колонисти из околних места. Последњи становници места били су углавном Срби, босански колонисти који су се махом раселили у Кикинду. 1956. дошло је до катастрофалне поплаве током које је Молин био потпуно изолован од околине. Куће грађене од набоја су се рушиле и током те и наредне године село је расељено. На месту Молина засађене су тополе, а та шума је позната као Молинска шума…
Последње село које смо обишли у овој бициклистичкој тури била је Тоба. У центру села налази се црква која је у доста лошем стању као и напуштена безинска пумпа.
Тоба је основана крајем 18. века, када и околна села Банатска Топола и Торда. Прво насеље на подручју данашње Тобе подиже 1789. Фелдмаршал Гроф Роберт Зичи-Ферарис. Он је свој посед продао негде у периоду између 1838. и 1845. претенденту на француски престо Анрију Петом 1820–1883. Овај пак поставља за управитеља свог поседа француског Барона Кирила Билеа који са својим синовима управља овом регијом у периоду од око 50 година. Баронови синови, Хенрик и Јудокс се истичу у помоћи и бризи о сиромашним и болесним о чему говори и спомен плоча постављена у част њихове донације 1893. у холу старе зграде Болнице у Кикинди.
До средине 19. века насеље је било познато под називом Велика Тоба, а становништво се углавном бавило гајењем дувана. У селу је тада био око 100 домаћинстава. Након смрти Анрија Петог, његове поседе наслеђује Војовода Роберто од Парме 1848-1907, а након његове смрти, његов син Војвода Илија од Парме. Почетком 20. века земљиште прелази у власништво „Делмађарорсаги“ банке која 1910. врши парцелизацију.
1949. сазидана је двоспратна зграда Дома локалне задруге, а 1976. завршена је нова школа. Према последњем попису Тоба има 518 становника од којих су 82% Мађари.
Деда и баба колеге Драгана су овде живели. Деда је био учитељ виолине и неколико других инструмената и бициклом обилазио околна села подучавајући децу свирању. На последњој таквој вожњи закачио га је аутомобил, пао је у јарак и од последица тог удеса касније преминуо. У кући у којој су некада живели данас општина смешта бескућнике. Отворио нам је љубазни Ром, нешто касније дошла је и бела жена са четворо мале деце, говорила је српски без нагласка али је пса дозивала на мађарском.
Роберт Чобан
