Опасани шумама и рекама, нарочито она места која су ушушкана уз Тамиш, као што је село Сефкерин у општини Опово, ветрови, истина, умеју да узбуркају богату плодоносну равницу и напуне плућа свакоме ко се туда макар и у пролазу нађе. Међутим, Сефкеринци, осим ваздуха, имају и најисправнију воду за пиће (макар у јужном Банату)!
- У Опову је пре десетак година изграђена фабрика воде на коју су прикључена сва четири места у општини и то је био феноменалан потез, а вода је апсолутно микробиолошки и физичко-хемијски исправна, тренутно је најбоља вода у јужном Банату - каже председница Савета Месне заједнице Сефкерин Кристина Крунић приликом наше недавне посете. - Почела је и комплетна адаптација водоводне мреже, односно мењају се азбестне цеви и то ће бити готово у свим селима у наредне четири године.
Да би се ваздуху одржавао квалитет, раскрчивање депонија је и те како важно, на чему се баш протеклих дана интензивно ради у Сефкерину.
- Једина депонија која је законски исправна налази се у Сакулама, али је поприлично удаљено од нас. Дуго нисмо имали где да одлажемо чврст комунални отпад, па смо пре неколико година склопили уговор са једном фирмом из Ковачице која нам односи отпад, међутим, постоји шест дивљих депонија у нашем селу. Кренули смо са комплетним чишћењем и ових дана завршавамо са том акцијом. Ставићемо табле упозорења и регулисали смо кажњавање - наводи наша саговорница, признајући да се изненадила колико је чишћење депонија скупо, односно један сат кошта 7.000 динара! - До сад смо имали око 55 сати чишћења и пројекат ће можда коштати и пола милиона динара, а за те паре смо могли да средимо парк, да купимо справе за децу... Зато планирам да одржимо трибину на тему свега овога, јер треба грађанима подићи свест о свему овоме. Имају све начине да реше своје проблеме, али се увек определе за најлакши.
У неким местима је незамисливо радити на свести (или чешће несвести) грађана ако се такви разговори не одвијају за кафанским столом. Будући да у Сефкерину нема сличних локал(итет)а, сусељани су „принуђени” да све одрађују на финији начин (да не замере неистомишљеници), али и ту постоји квака...
- Дом културе је огромна грађевина која, нажалост, не служи ничему - појашњава Крунић, најављујући нову потенцијалну инвестицију која би, по завршетку, могла да парира и градским установама културе.
А до тада, Сефкеринци се окупљају, пију и једу (што, разуме се, највише „волу”) на бројним летњим манифестацијама - од Пасуљијаде, сеоске Олимпијаде, мандалине илити заветне сеоске славе на Свету Марију Магдалену, па до турнира и мото сусрета.
- Иначе, ми све радимо за мандалину, кречимо, мењамо прозоре - набраја наша саговорница, присећајући се да су некад све куће у селу биле окречене, као и сви јабланови на главној улици.
Е сад, Сефкерин је, осим свега наведеног, специфичан по томе што на неки начин има две славе, два тумачења порекла назива места, али и сећања на боље дане.
Горе чаше за Сефкеринце наше!
У Сефкерину није тешко наћи мештане који су у свом селу од рођења, као што је случај и са бака Јасмином Јованов која, не само да није променила место за свог живота, него ни улицу.
- Рођена сам ту, имала сам момка, лепог комшију, стварно је био леп, а ја нисам хтела за другога. Имала сам удвараче, али ја сам хтела за Живу - прича нам насмејана бака Јасмина, којој је увек било добро у Сефкерину, премда не и увек лако. - Сад не идем до центра, ишла сам у пензионерско годинама, а ишли смо и по страни. Па кад одемо негди, ја плаћам песму за сефкеринске пензионере! Омиљена песма ми је „Волела сам очи зелене”. Јесте, имао је Жива лепе очи, али су биле више плаве. Питам ја: „’Ди да ја уплатим песму?”, па ми покажу, ја уплатим и дођем на моје песмо, кад ево ти певач замном. Каже: „Баба, ја и ти ћемо сад да певамо!” Важи! Ја певам с њим обавезно. А и овде код нас кад славимо, исто дижем чашу!
Ускоро стиже и вртић
Једна од најважнијих капиталних инвестиција која би ускоро требало да се реализује у Сефкерину, а на општу радост родитеља мале деце, јесте изградња вртића с јаслицама. Тај пројекат ће коштати око 50 милиона динара, а финансираће га Канцеларија за капитална улагања.
- Сефкерин има довољно деце за вртић, тако да је наше место приоритет - каже председница Савета МЗ Кристина Крунић, појашњавајући да малишани из целе општине иду у Опово у забавиште, док су предшколци удружени са основношколцима у сваком селу.
- 1800. и неке године је био велики помор стоке и 4. августа се скупило цело село на Тамишу, дотерали су сву стоку, а свештеници су читали молитву, па је од тог дана престао помор - појашњава нам мештанин Златоје Николић који се, иначе, стицајем околности бавио историографијом па много „знаде” о пореклу свог села. - Тако су се наши људи заветовали да ће узети тај дан за заветну славу, па више нико не слави црквену која је 26. јула, односно слава Светог Архангела Гаврила.
А кад је реч о називу села, једна верзија је да „Сеф” означава ритски поток, а да је „кор”, илити данашњи „керин”, источни део Сефкерина где је била велика пешчана греда коју су искористили за изградњу путева, наводи Николи. Међутим, постоји и веровање, које нам је препричао мештанин Миодраг Мишков, а то је да на турском језику Сефкерин значи „Гнездо зла”. Наиме, када би прелазили Тамиш, Турци би говорили да иду у „Зло село”. Да нису Сефкеринци баш толико зли, доказује и чињеница да кад треба умеју да се уједине и буду сложни, док се с друге стране увек нађе неко ко наружава ту идилу. Поломљене табле, разбуцана аутобуска стајалишта и још по који слични инциденти, ожиљци су тог банатског села.
- Није то дош’о и урадио један домаћин или домаћинско дете које се учи у школи, које је добар ђак и од куће потиче, зна како да се понаша у друштву - сложни су наши саговорници.
Мада, колико год да су већински поштени, веома су специфични и по свом исповедању (православне) вере.
- Сви код нас славе славу, крштавају се и венчавају, али их долазак у цркву не интересује - каже парох сефкерински Жељко Милованов, свестан да је таква ситуација била одувек, али га то не спречава да буде свештеник вредан хвале, не само у селу већ и у целом јужном Банату, због чега му је поводом Дана општине Опово лани додељена Мајска награда.
Леа Радловачки
