Добановачки: Мислим, дакле дизајнирам

Ликовни уметник и графички дизајнер Бранислав Добановачки представља седо краја месеца ретроспективном изложбом у Музеју савремене уметности Војводине у Новом Саду на којој су заступљени сви сегменти

из његовог богатог графичког опуса. Поставку чине плакати из разних периода, од ангажованих до оних рађених за позоришне представе, концерте, изложбе, фестивале, а посебно за Номус и Стеријино позорје, али и примери графичке опрема књига и плоча, примењене графике и графичког дизајна. Представљена су и два нова циклуса дигиталних принтова, туристички на тему “Србија какву волим” и плакати који одражавају лични став према неким друштвеним темама. Од 1974. имао је 14 самосталних изложби, а учествовао је на педесет колективних поставки у земљи и свету. Добитник је низа признања, а радови му се налазе у колекцијама престижних музеја и приватним збиркама. Изложбу прати монографија на српском и енглеском језику са студијским текстом кустоса МСУВ и аутора подставке Владимира Митровића и пригодним текстовима Ирине Суботић, Синише Видаковића и Загорке Радовић и репродукцијама радова.

Током припремања ретроспективне изложбе коју сте назвали “После 44 године“ неминовно се намеће поглед у прошлост. Како вам сада када сте сабрали радове из различитих периода вашег стваралаштва изгледа тај пређени пут?

- Изгледа ми јако кратак и чини ми се као да је јуче почело. Али оно што ме у свему, условно речено, весели је то што са јако малим бројем радова нисам задовољан. Није то самокомплиментирање или необјективност, него чињеница да имам цео контекст у глави који је одредио те радове. Можда нека млада генерација која ће то гледати неће схватити зашто је такав начин казивања у време седамдесетих када сам почињао био актуелан.

Оставили сте значајан траг у скоро свим областима графичког дизајна, али ипак је плакат оно по чему сте остали препознатљиви. Како је плакат у вашем раду еволуирао од седамдестих година до данас?
- Моје поимање плаката је стварно еволуирало. Те прве године су биле заиста младалачке. Опет се враћам на контекст који је јако битан, јер плакат без контекста тешко егзистира. Тадашњи контекст је био у знаку занесености, веровања у нешто што нам предстоји. Код мене је то било доста присутно јер сам стартовао са такозваним ангажованим плакатом. Та залуђеност, ако могу данас тако да кажем, је била стварно веровање. Нисам живео ни под каквим притиском, то је било део мене, део неког емотивног приступа. Касније, како сам прешао и на друге дизајнерске медије, било је више промишљања, а мање емоција.

Парафраза Декартове изреке “Мислим, дакле постојим” у мом случају би могла да гласи “Мислим, дакле дизајнирам”. Све више сам почео да промишљам поруку и прелазим мало више у досетку, а мање у неку сликарску експресију. Пред крај тог периода сам схватио да је досетка јако битна, да она носи плакат, приближава га ономе коме је намењена, подстиче га да одреагује на виц, на штос, али сам се упитао где је ту мој став, мој кредо, оно у шта ја верујем. И тада сам се на неки начин окренуо више себи и последњи радови, такође представљени на изложби, су плакати личног става.

Последњих десетак година је трајала пауза у вашем раду током које нисте учестововали у уметничком животу, али ови нови дигитални принтови које сте изложили су очигледно тада настајали. Они изражавају ваш став према неким догађајима из даље или ближе прошлости као што су Информбиро, рација, Сребреница...
- Та проблематика је за мене била страшно јака и желео сам да искажем свој став. Десетак година нисам радио јер ми се чинило да сам све завршио, да сам рекао шта сам рекао, постигао то што сам постигао, а време ће то најбоље проценити. Прочитао сам да је Маркес у једном тренутку рекао да више неће да пише, јер је све што хтео написао. Помислио сам кад један Маркес може да каже крај је, могу ваљда и ја који сам толико испод такве величине. Међутим те теме из давне или непосредне прошлости и садашњости су ме изазивале да искажем шта мислим о томе. То није никакав апел да било ко следи моју мисао, нити позивам на акцију. То нису акциони него су баш плакати става. Рекао сам шта мислим о Информбироу, рацији, Сребреници, распаду Југославије, слободи медија и погубној аутоцензури. Тих десет година је то ваљда тињало у мени. Ови плакати ме садржински подсећају, иако суштински немају никакве везе, са оним Крлежином чувеним делом “Мој обрачун са њима”. Та реченица ми се јавила у глави као мој обрачун са проблемима које желим да решим.

Како у вашем раду иде тај пут од скице до готовог дела које после наставља неки самостални живот и колико нове технологије данас мењају и олакшавају стварање?
- У почетку када сам сасвим емотивно доживљавао плакате, правио сам по сто скица. Нове технологије стравично олакшавају рад, али су уједно и велика замка, јер нуде много више него што стваралац може да замисли, оне почињу да га заводе и пружајући му безброј могућности одводе га на пут који није његов. Врло брзо када сам почео да радим плакате досетке сваку идеју сам морао да промислим, да досетка буде читка, јасна, препознатљива, упечатљива, да се памти. Ако бих радио за позоришну представу, рецимо Ујвидеки синхаз, ишао сам на њихове пробе, иако мађарски не знам, да бих осетио и доживео како представа вибрира. Тако је било и са музиком, када сам радио омоте за плоче, слушао сам је док ми се нешто не визуелизује у глави. Не може плакат бити лишен емоција и осећања, али у тој средњој фази рада промишљање је било најважније. Позоришне плакате сам доживљавао као представу у представи, а не као њену илустрацију.

Са групом ваших колега успели сте да створите новосадску школу плаката, али и да, што је врло важно, захваљујући дугогодишњем преданом педагошком раду на Академији уметности однегујете и ваше следбенике.
- Мислим да је то мој стварно јако велики успех. Имао сам срећу да стасавам у друштву феноменалних аутора међу којима су били Миша Недељковић, Љубиша Петровић, Вукица Чопорда, Анкица Опрешник. А затим сми ми из моје генерације, Ференц Барат, Јоца Лукић, Бошко Шево и други, имали потребу да надиђемо наше учитеље и тај такмичарски дух је био феноменалан и сви су постигли врхунске резултате.

Када сам крајем седамдестих док сам радио у “Дневнику” добио понуду да пређем на Академију уметности, схватио сам да немам шта да тражим у индустријској штампи и одлучио сам да одем у педагогију – и ту сам стварно нашао себе. Толико сам уживао у раду са студентима, можда ће звучати мало романтичарски, али једва сам чекао да дође следећи час да видим шта су моји студенти урадили, како су схватили причу, како су је развили. И оно чиме се ја и моје колеге заиста поносимо је да на нашој катедри младу генерацију сада чине наши бивши студенти и уз то врхунски дизајнери као што су Атила Капитањ, Дарко Вуковић и други који су већ сада постигли оно што ја нисам за 44 године.

Нина Попов

Фондација „Nomen est omen”

На Академији уметност основали сте Катедру за графичке комуникације. Како је дошло до покретања и Светског бијенала студентског плаката?
- Он је настао мало и из ината, за време санкција, када нисмо могли да путујемо. Интернет још није био толико присутан, а приметио сам да студентима недостаје поређење, комуникација са светом што је јако важно у свим струкама, а нарочито у овим нашим. Бијенале плаката, који се смењује са изложбом студентске фотографије, је кренуо у време најжешћих санкција, када нико у свету није имао лепо мишљење о Србији, али успели смо да добијемо подршку и покрајине и града и да обезбедимо да прва награда буде 1.500 евра. Већ за друго бијенале стигло је три хиљаде пријава из целог света. Моји некадашњи студенти су наставили да га воде и то јако добро раде, али финансије су наравно стални проблем. 

Када сам отишао са Академије решио сам да оставим још неки траг и основао сам фондацију “Nomen est omen” за награђивање најбољих мастер студената желећи на тај начин да кажем да студент који добије то признање мора да води рачуна о свом имену. Сама награда се зове “Хиљаду зато” јер студент треба да наведе хиљаду разлога зашто је награђен, а за сваки добија један евро. Обезбедио сам новац за наредних 20 година, а први пут ће награда бити додељена ове године 22. априла на Дан Академије уметности.
 

EUR/RSD 117.5918
Најновије вести