Као што то често бива с просечнијим филмовима, одговор доста зависи од онога што гледалац очекује. Критика је „Боемску рапсодију“ дочекала на нож, док је код публике одлично примљена, са тренутном зарадом од преко 400 милиона, која је премашила сва очекивања продуцената. Највећи квалитет овог филма је заправо невероватна магија и харизма покојног Фредија Меркјурија која је и у оваквом пренесеном облику, успела да се „очеше“ о филм. „Боемска рапсодија“ гледаоцима отвара одличну прилику да уживају у Фредијевом гласу и његовом сценском шарму са великог екрана и уз озбиљно озвучење у биоскопским салама, што је ипак узбудљивије него слушање Квина код куће. Инсистирање на слављењу заиста изузетног талента не само Фредија, него и осталих чланова бенда, и њихове вансеријске музике јесте оно што је најбоље у „Боемској рапсодији“.
Рами Малек, глумац коптског порекла познат по серији „Mr Robot“, заиста заслужује сваку од бројних похвала које је добио за своју улогу. Чак је и Брајан Меј изјавио да су бивши чланови бенда почели да о Рамију размишљају као о Фредију, колико их је подсећао на њиховог покојног пријатеља. Рами је, захваљујући кореографима и другим тренерима, успео да до краја скине сваки Фредијев сценски покрет и убедљиво пренесе joie de vivre који је певач имао на позорници.
Филм је на свом терену у сценама концерата или снимања песама, када сва магија музике групе Квин узима примат, али се налази на нешто тањем леду у деловима који приказују живот покојног певача. И поред тврдњи да је Малекова имитација савршена, филмски Фреди је ипак глумачка креација, и једина конзистентна сличност са правим човеком, бар судећи по Фредијевим снимцима са интервјуа, његова је навика да се свима, и мушкарцима и женама, обраћа са darling. Малек је Фредијеве маниризме далеко дискретнијег, благог интелектуалца појачао на хиљаду – његов Фреди је неуротичан, сензационалан, привлачан и мрачан, повремено личећи на подивљалу харизматичну рок диву сасвим пуштену с ланца.
И управо овде лежи главни проблем филма у ком до краја није разрешен тон, што можда и није тако чудно јер „Боемска рапсодија“ има редитеља само на папиру. (Када је Сингер изненада напустио продукцију, филм је завршио Декстер Флечер, али је Америчко удружење редитеља захтевало да Сингер остане потписан као једини режисер.) Један од проблематичнијих делова филма је чудан диспаритет између Малека који глуми Фредија, и тројице глумаца који тумаче улоге осталих чланова бенда Брајана Меја, Роџера Тејлора и Џона Дикона. У највећем делу „Боемске рапсодије“ делује као да се глумци налазе у два потпуно различита филма - с једне стране су доброћудни чланови бенда, сва тројица у пакету (успешно) глумљени тако дискретно и натуралистички да делује као да су ишетали из неког документарца, или да су чак натуршчици, с друге стране је Рами Малек као сувише романтизовани Фреди, човек већи од живота, понекад, у свим претераним сулудим ексцентричностима, чини се, већи и од Фредија, у улози протагонисте сензационалистичке аутодеструктивне мелодраме без краја.
„Боемска рапсодија“ боље функционише кад покушава да буде дискретни биографски филм о вољеном бенду, него кад улази у муљ претерано романтизоване јефтине мелодраме о Фредијевим успонима и падовима и о његовом драматичном раскиду са бендом који се у правом животу никад није ни десио. Поврх свега, чини се као помало нефер што су сценаристи сву мелодраматику тражили само копајући по Фредијевом приватном животу (и мењајући чињенице), док су остали чланови бенда, (иначе врло активни у продукцији, и даље живи) претворени у неукаљане посматраче који као неке бизарне рок каријатиде кроз цео филм доброћудно климају главом на Фредијеве полуделе марифетлуке.
Филм затварају спектакуларне сцене наступа Квина на Live Aid-у, великом хуманитарном концерту који је обележио осамдесете, уз последњи величанствени поглед на Фредија на сцени, заувек замрзнутог у златном тренутку савршене остварености апсолута сопствене личности, и свог ванвременског талента.
Настасја Писарев
