Филм „Кристина“ пажњу је и пре тога привукао наградама. На фестивалима у Марсеју, где је освојио гран-при и Севиљи, где је освојио награду за најбољу режију првог или другог филма.
Оно што највише привлачи пажњу, највероватније и саблажњава, поготово ако се филм не погледа, па стекне сувисао осећај и развије мишљење о њему, јесте један од тематских оквира, односно карактеристика насловне јунакиње. Пажљивости и пажње никад доста, па морам признати да ми се осим после филма, још више завртило у глави кад сам, мало читајући о ауторима, посумњао да је сценаристкиња „Кристине“ бивша градска чланица задужена за културу, једна од оснивачица Треће Србије.
А сад, доста тривија и вратимо се Шопену. Пардон, филму „Кристина“. И поред евидентног оквира да нисам могао да пренебрегнем чињеницу да сам дошао да гледам филм о жени која је била мушкарац, жени која игра саму себе, врло брзо сам се, попут главне јунакиње која иде на регресотерапију, предао хипнотичком ритму сцена, фотографији (Игор Лазић), дугачким, статичним кадровима, који потенцирају да Кристина и читаво њено окружење сваки час почну да личе на живахне импрсионистичке слике у екстеријерима, или неког барокног мајстора, тамне, просторне и сензуалне, кад је Кристина у ентеријеру. И сама монументалног изгледа, Кристина и овакав сетап онога ко је склон томе као ја, просто увлаче унутра и терају на интерпретирање сценографије, костима, линија, светла, црта лица, облина тела, дискретних дијалошких токова, језика... Нисам регистровао никакав отпор, нити посебан интерес, да Кристину посматрам као сексуално, трансродно, или не знам ти ни ја какво биће, осим као људско. Као жену.
Међутим, Кристина није приказана само као „жена из музеја“, контра ономе што се често потенцира у опозитном делу јавног расположења да је све то ЛГБТИКју само неки фрик шоу, него и као сексуална радница. Као што није баш нека жена из народа, а није баш ни нобл, иако од намештаја преферира сецесију, њено занимање и приказани статус – мерцедес и вила на брду изнад Београда – провоцира известан одговор да филм приказује бајковиту реалност.
У друштву, она је обична смртница, разговара о свакодневним темама, и круг пријатеља јој је такав, ничим посебан, сем веран и одан. Али, одбијање од стране родитеља, одласци на терапију, латентно приказују слику жене која и даље није целовита, задовољна.
На ту слику се савршено надовезује практично једини ток радње, могло би се рећи још једна успела провокација, у смислу да се не види да је она ту само због тога – Кристину почиње да привлачи један мушкарац, али и црква, односно вера. У контакту са њим, у централној сцени филма – разговору на клупи, ако се опет не варам, у непосредној близини Музеја савремене уметности Београд, што враћа на чињеницу да је задаћа аутора из историје уметности, па и кинематографије, заслужила највише оцене, Кристина и Марко, тако се зове момак, дотичу се свих важних питања која су до тада била препуштена свету гледаоца. Марку се она свиђа, али га занима да ли може да има деце. Кристина Марка пита да ли би он био са женом само због деце. Марко је задиркује што се бави занимањем које је скоро као криминал, пита је да ли се каје због свега. Она опет одговара да би волела да се исповеди... И тако. Филм улази у завршницу у којем се финално испробава могућност помирења два света, Кристина својим мерцедесом долази да посети Марка на послу у манастиру.
Иако од ње заиста може да се заврти у глави, не знам је ли то ауторима дошло из оне психолошке школе сублиминалне, манипулације несвесним садржајем, Кристина остаје још дуго да ме прати. Питам се је ли цео филм намерно исконструисао псеудоморалну дилему, тако да наизглед не заузима стране, препушта аргументацију гледаоцу, или је ипак само веома тенденциозан и амбициозан у експлоатацији нечијег осећања неприпадности и неприхваћености, сем у делу друштва где се за то осећање дају или узимају паре.
Игор Бурић
