Спилберг нас новим филмом поново води у будућност

Својим новим филмом “Реди плејер ван” (“Ready Player One”) Стивен Спилберг нас поново води у будућност на начин који га је прославио, на пример, у филмовима “Вештачка инителигенција” или “Сувишни извештај”, с почетка 21. века.
ф
Фото: Youtube Printscreen

Тема је непресушна и веома инспиративна за нове генерације - видео-игрице и њихова еволуција. Спилберг не би био тако велики да унутар, површно гледано, забавне теме, није успео да убаци низ контекстуалних референци које указују на дубља социјална питања у погледу будућности.

Наравно да Силберг не заостаје ни за употребом нових кинематографских технологија и техника, тако да је филм “Реди плејер ван” упаковано у динамични двоипочасовни спектакл, пун специјалних ефеката и анимције која често од филма прави - оно чиме се и бави - видео-игрицу.

Елем, Вејд (Тај Шеридан) је обични младић из двехиљадечетрдесет и неке. Живи у приколици са својима, а оно што ради је једна друга реалност, виртуелна. У њој, он постаје Парсифал (ево једне занимљиве референце на Вагнера и његову чувену оперу, односно на Спилберга и његово виђење света, пуно симболике и својеврсног филозофског односа). Парсифал је Вејдов такозвани аватар, алтер-его који користи у игрици “Оејзис”. Имену игрице не треба додатно тумачење, јер представља оазу у туробном свету будућности, мада људи често критикују виртуелне светове и (алтер)друштвене виртуелне мреже као нехумане.

Вејд/ Парсифал ће, као што наслов филма упућује, преузет из гејмерске терминологије, врло брзо постати претендент на трон победника који је открио тајну генија, изумитеља игре. Стећи ће и друштво, које није само виртуелно. Њима су супростављени творци технологије, корпоративни моћници којима тајна не треба ради победе, него ради даљег усавршавања система моћи који дехуманизује.

Они не бирају средства за постизање циља, а можда сувишно би било рећи и то да се управо хумана црта провлачи кроз све што раде и чине поменути ликови у филму, који је само споља површан и забаван опис једне од могућих будућности, сасвим довољно говорећи и за гледаоца спремног сад и овде. Свакако, “Реди плејер ван” није једнозначан, него сложен и вишеслојан филм, баш као што је механизам ескапизма и суочавања са стварношћу, међусобно прожет.

И посебан додатак, вероватно за родитеље будућих Парсифала, јесте гомила детаља који подсећају на зачетак “техно-маније”, осамдесете године прошлог века и све оно што су имале за заштитни знак, данас већ у домену застареле поп-иконографије.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести