Лик Зорке, модерне девојке 20. века растрзане између два мушкарца и њихове љубави, у филму тумачи глумица Теодора Ристовски. Њена Зорка је, како је глумица истакла, била испред свог времена и девојка која се ничега није плашила и која се за оно што је желела борила до краја. На новосадској премијери филма, одржаној у биоскопу Арена Синеплекс, у којем „Било једном у Србији” може да се погледа на редовном репертоару, глумица нам је открила да цела екипа након првих премијерних пројекција још увек скупља утиске, али да су сви једнако узбуђени и задовољни оним што су снимили.
– Публика је била прилично одушевљена. Гледала сам филм на две пројекције, баш да видим како ће публика да испрати филм, тако да је било емотивно и божанствено и онако како смо желели да то буде – прича на почетку разговора за „Дневник“ глумица Теодора Ристовски.
Ово је један другачији филм, описан као мелодрама са примесама комедије. Колико је изазовно урадити један такав филм у доба када пролазе неки другачији жанрови и теме попут криминала и насиља?
– Јесте, то је добро питање. Мислим да нам је баш зато овај филм и потребан - зато што смо се мало заситили свега тога. Мислим да нам је потребно мало лепих боја, ведрине, мало ветра у коси поготово након ове короне и ових ратова, који се догађају. У право време нам је дошао филм „Било једном у Србији“.
Како је изгледало снимање у Лесковцу, који није често био место дешавања у домаћој кинематографији?
– Сјајно је било. Није било неких посебних изненађења током снимања, осим те неприлике да смо морали да прекинемо снимање због тих немилих догађаја који су се издешавали због короне. То је био неки лошији утисак, али све остало је заиста било као у бајци. Снимање је протекло фантастично. Ми смо се сви као екипа држали, као један се помагали, долазили смо на снимање да бодримо једни друге чак и када неко од нас не снима. Били смо сви као једна мала фамилија на југу.
Лесковац је углавном широм познат по роштиљу и паприкама, по чему ће бити познат сада након овог филма?
– Биће сигурно по нама (смех). Мислим да смо оставили довољно добар траг. Када сам после премијере филма одлазила из Лесковца помислила сам да се надам да ово није последњи пут да сам тамо била, а мислим да је то један добар знак да смо направили добар посао и да желим да се вратим тамо. Наш народ је диван у том смислу што смо ми познати као велики домаћини, да смо гостопримљиви и да волимо забаву. Исто је тако било и на југу. Нажалост, ја сам једна од Београђанки која није имала прилику да иде на југ и мало ме је срамота због тога, али сад сам га зато упознала за цео живот. И моја топла препорука свакоме ко није посетио југ јесте да то уради јер сам сигурна да неће зажалити.
За потребе ове улоге морали сте да научите да возите бицикл, што вам је, како сазнајемо, био посебан изазов. Како је то изгледало?
– Јесте, истина је (смех). То је изгледало криминално, како је другачије могло да изгледа? Тужно и јадно кад видите једну овако високу особу са довољно година да седи на једном бициклу по први пут (смех). Мислим да би томе најбоље могла да посведочи госпођа која је живела ту у уличици где сам ја тренирала ту вожњу, а која је била шокирана. Ипак, навијала је за мене и она је, кад сам се провозала успешно, прва дала аплауз (смех).
Како је изгледала сарадња са вашим супругом, Петром Ристовским, који је режирао филм „Било једном у Србији“?
– Ми се познајемо још од академије. Упознали смо се тако што смо радили заједно његову студентску вежбу - представу „Веселе деведесете“ тако да ми сарадња са њим није било нешто ново. Већ смо сарађивали, а имамо и наше заједничко самостално позориште „Лудум, лудум“, снимали смо кратак филм, а онда и још један дугометражни филм, поред овог.
Успевате ли, ипак, на сету да одвојите критику од реалности, али и да будете подршка једно другом?
– Како да не. Да нисмо подршка једно другом не бисмо ни могли да функционишемо и радимо заједно, ево, већ скоро 14 година. Заправо, ми смо се и упознали радећи, тако функционишемо свих ових година, тако да нема краја (смех).
Колико је било тешко ући у лик једне младе девојке из 20. година прошлог века?
– Мислим да је човек исти и пре сто година и данас. База нам је иста. Околности су другачије, а проблеми су исти. Ако волите некога, волите га исто и данас, а и пре сто година. Ако сте заљубљени, ако желите да стигнете до циља желите то исто као што су неки желели или волели много пре нас. Да ли смо се ми другачије осећали у тим неким другим околностима? Јесмо вероватно самим тим што смо обукли те неке друге костиме. Тај костим вам даје друго држање.
Адаптирали сте сценарио представе „Салигиа“ и снимили нови дугометражни филм који би ускоро требало да доживи премијеру. Зашто је то остварење, како сте најавили, искорак у српској кинематографији?
– Да, морам то да истичем, иако звучи мало нескромно. То ће бити један мистериозни и надреални филм, чија је радња смештена у царичином граду Лебану, у којем долази до постапокалиптичне ситуације. Циљ ми је био да поставим питање тим филмом ко сам, шта сам, одакле долазим, где сам пошао и да ли је пут на који сам кренуо добар. Заправо, сиже филма каже да се седам непознатих људи, који се међусобно не познају, налази на месту које не препознају. Један од њих тврди да је то сан и покушава да их пробуди из тог сна. Да ли ће у томе успети то је већ питање. Цела идеја ми је пала на памет онда када смо се на почетку пандемије сви затворили и нисмо више знали где се налазимо и хтела сам да нас вратим самима себи тим филмом, што сматрам да и јесте дужност уметности - да нас подсећа и враћа на нека подешавања.
Владимир Бијелић
