Наиме, гледамо је у серији „Азбука нашег живота“ снимљену у продукцији куће „Contrast Studios“ и компаније „Телеком Србија“, а у режији Јелене Бајић Јочић, која се емитује на каналу Суперстар ТВ сваког петка од 21 час. У причи о распаду једне породице и љубавном краху двоје супружника, Миона се нашла у улози ћерке Марте која је одлучила да се школује у иностранству, а онда, услед породичне драме, одлучује да се врати и помогне својим родитељима.
– Марта је татина мeзимица и ужива у томе и врло је тога свесна. Она са татом има много ближи однос него са мајком, али онда се ствари промене... Веома ми је био интересантан сценарио ове серије који се бави породичним бродоломом, али прати причу из визуре свих чланова. Марта у тој ситуацији долази да испита на чију би страну заправо стала у сукобу родитеља и зашто. Јако је лепа улога. Она није нешто превелика, али је важна. Овде су главне улоге Весна и Урош, које играју Александра Јанковић и Јадран Малкович, а ми сви смо споредне, али лепо ми је било. Њих четворо јесу породица и било ми је интересантно да посматрам шта се деси са том породицом када се овакве животне драме дешавају.
Те животне драме се заиста свакодневно дешавају и можемо да препознајемо све ове ликове, али ми се чини да их до сада нисмо гледали на екранима. Да ли је због тога важна ова серија која нам открива и мушку и женску страну једног љубавног краха, али и дечије перцепције распада породице?
– Да, апсолутно. Свака прича, ако је добро написана, потентна је да од ње направите нешто. Заиста мислим да је сваки раскид и развод веома болан и ако се сценарио о једној таквој ствари бави суштином то увек може бити питко људима. Сад смо у некој ери крими серија, људи то воле, што не сматрам да је лоше, али ја сам увек била поборник оваквих серија и филмова као што је „Азбука нашег живота“. Волим такве приче и уопште однос двојих људи, он ми је одувек био најинспиративнији јер је то заправо живот. Некад нису ни потребна бог зна каква дешавања, ако је однос јасан. То је увек занимљивије.
Изјавили сте да из сваког пројекта изађете надограђени за неки нови глумачки таленат. Шта сте из рада на серији „Азбука нашег живота“ и из рада са Јеленом Бајић Јочић понели?
– Овде сам научила да је опуштеност једна од најважнијих алатки у глуми. До сада сам имала неки грч и трему пред камером. Све до ове серије. Не знам да ли због тога што сам до тада већ снимила десет улога или је до Јелене и до текста или чак и до тога што ми је улога у овој серији позната. Овог пута сам играла млађу особу од себе, то ми се први пут десило. До сада сам имала највеће изазове нпр. у серији „Мочвара“ у којој сам добила улогу која ми је потпуно непозната јер нема додирних тачака са мном. То јесте изазовно и лепо, али је то био баш велики труд. Али, кад схватиш да играш нешто што ти је познато, онда се у томе тако опустиш и заиграш и додаш много више него што би да је нека тежа улога. Баш зато што ми је ова улога позната зато сам и могла да је детаљишем. Онда ми је то било много лепо и пријатно. Схватила сам да бих волела да играм ликове које познајем. Не знам да ли ми то иде боље, али ми иде лакше.
С почетка хиперпродукције појавили сте се у доста квалитетних серија, а онда сте одједном нестали. Је л' вас умара то што је ваш посао „чекачки“, како га често називају?
– Па деловало је тако - да ме је било много када сам изашла на сцену, а заправо сам то све снимала две, три године, а сви пројекти изашли су у исто време и онда ја уопште немам ту врсту осећаја да сам чекала ишта. Сад заправо радим мање, након ванредног стања почела сам да радим више у позоришту. Некако се то све изнивелише. Ја сам доживела то своје прво појављивање, први талас, у којем сам сама по себи била интересантна јер сам била нова, а сад је дошао други талас. То је талас преживљавања (смех) и он је много интересантнији мени јер сад треба ту публику коју сам добила да задржим. Сад сам у том неком периоду када многе ствари одбијам, када добро промишљам шта ћу да радим јер је прошло то моје почетно искуство. Знају људи да сам глумица и сад могу да промислим шта ћу да играм. Не знам колико ће трајати ова хиперпродукција и не бих желела никоме, ниједном младом човеку да доживи то да те самељу, па те пљуну. У смислу да мораш сам некако да изабереш где си и шта си.
Како изгледа азбука вашег живота и које бисте слово из ње избацили?
– Па слова су побркана, иду збрда-здола (смех). Не иду редом. Свако слово има хиљаде неких речи које су важне у азбуци мог живота, али бих волела да нпр. под слово С нестане страх, да се повуче мало. И тај страх не везујем само за каријеру, него за све у животу.
А како једну младу девојку као што сте ви дочека та изненадна популарност и пажња медија, јавности? Како један човек потпуно неспреман за такву једну пажњу доживи то све?
– Ја сам међу првима из своје класе почела да радим и то баш када је и кренула ова хиперпродукција и уопште нисам знала шта ће ме све дочекати, нити како ће све изгледати. Нисам знала како ће изгледати када ти расте број пратилаца на друштвеним мрежама, када те зову свуда. Нисам уопште то схватала, била сам доста погубљена. То све, наравно, много утиче на човека, а највише га продрма када схвати да све то стане. Или када схватиш да нико ту тебе суштински не зове због тебе, него због пројекта. То су тако те неке болне истинице које схваташ радећи. Оног тренутка када не радиш ти више ниси то што мислиш да јеси. А, заправо, јеси, него мораш себи то да објасниш. Занимљиво је, а притом то није не знам сад каква популарност. Није то холивудска популарност да ја не могу да изађем на улицу, него је то све на нивоу који ми јако прија. Јако је лепо када те људи препознају и када траже да се сликају, неко ти поправи дан. Нисам ушла у категорију, а не знам ни да ли хоћу и да ли је то могуће на овим просторима, да ти то представља неки напор.
Је л' снимате нешто ових дана?
– Завршила сам један филм, а радила сам доста са странцима ове године. Радила сам за Индију, тј. Боливуд и за Британце, али о томе не смем да причам. Занимљиво је како те живот води, ко зна где све може да те одведе, а да ниси ни мислио уопште да можеш да будеш тамо. Продукције из Индије су почеле да снимају серије код нас, а ја заиста подсећам доста на њих па се зезам да могу лако да прођем као Индијка (смех).
За крај, шта бисте пожелели себи и нашим читаоцима у 2022. години?
– Пожелела бих им да пусте да их изненађује година, а не да је контролишу. Никада то неће успети (смех). Мислим да је лепо да имају циљеве и да размишљају шта ће да промене, али ипак мислим да у новој години треба да пусте да све иде природно и да се ствари дешавају онда када треба. Не можеш живот укротити никако. То и себи кажем - пусти то шта ти мислиш, све ће само да ти дође!
Владимир Бијелић
фото: Радивој Хаџић
