Гордана Ђурђевић Димић: Потрага и домаштавање за сваку нову улогу

Од првих улога одиграних у студентском позоришту “Промена” пре три деценије до најновијег лика Патрик Кембел, у представи “Драги мој лажљивче, новосадска глумица Гордана Ђурђевић Димић

остварила је импресивну каријеру. Свака њена представа у Српском народном позоришту, али и на другим сценама, била је прилика за ову врсну глумицу да покаже своју особену сценску игру и начин на који артикулише улогу. Овенчана је Стеријином, Нушићевом и наградом која носи име велике глумице Жанке Стокић и бројним другима признањима на фестивалима, као и годишњим наградама матичне куће.

Представа “Драги мој лажљивче” Yерома Килтија, премијерно изведена на самом крају протекле године, драматизације је преписке између славног писца Yорyа Бернарда Шоа и глумачке звезде лондонских позоришта Патрик Кембел која је трајала четири деценије. Ових дана Гордану Ђурђевић Димић затичемо пред још једним изазовом - новом и другачијом улогом у мјузиклу “Виолиниста на крову” коју СНП и Новосадско позориште заједнички припремају за крај овогодишњег Стеријиног позорја. Како каже, радује се тој улози и мјузиклу као недовољно искоришћеном жанру на репертоарту СНП.

* После “Љубавне приче” за Зораном Богдановим и представе “Срце више није моје” поново смо у прилици, и овог пута са Миодрагом Петровићем, да вас гледамо у дуодрами. Да ли су вам глумачки ближе те мале, интимне приче у односу на велике ансамбл представе или је то само тренутни стицај околности?

– Мислим да је више стицај околности јер, како каже Патрик Кембел коју сада играм, године ми више не иду на руку, и све је мање редитеља који ме ангажују у великим представама. Последње је било у представи “Оставите поруку” са фином, медаљон улогом. Наравно, волим велике представе, али је таквих улога све мање, дошло је до смене генерација, млади иду у први план, а ми смо сада други ешалон, што је нормално. Имам срећу да има колега који желе самном да раде и са којима се врло добро слажем на сцени, тако да сам са Богдановим и Петровићем у последње време урадила те три дуодраме на камерној сцени. Такве улоге захтевају другачију врсту глумачког прилагођавања него када играте на великој сцени за гледалиште које је десетак метара удаљено од вас. У тој потпуно интимној атмосфери и камерном простору можете и шапатом, мимиком и преливима у гласу да дочарате подтекст који је за дешавање битан.У питању су углавном мушко – женске приче у различитим временима и око различитих тема.

* Драма “Драги мој лажљивче” је била врло популарна и често је играна на бројним светским сценама, а у београдском Атељеу 212 је трајала више од тридесет година. Како сте ви доживели тај лик славне глумице Патрик Кембел и колико сте се бавили њеном стварном личношћу припремајући улогу ?

– Текст који је тако дуго игран у Атељеу 212, изашао испод пера Драгослава Андрића, био је потпуно прилагођен глумцима Радмили Андрић и Михајлу Викторовићу. Редитељ наше представе Тибор Вајда је сада направио нови превод који мислим да више осветљава управо ликове Yорyа Бернарда Шоа и Пат Кембел. Када гледате њене фотографије, или њене иступе у јавности на којима је говорила о уметности казивања поезије или уметности глуме, што се може видети и на Јутјубу, мислим да овај текст више иде уз тај лик. Глумачке судбине таквих звезда су често сличне, обично се посвећују сцени, више него својој породици. У њеном случају то је можда био и стицај околности јер као самохрана мајка морала да држи тај свој хлеб у рукама и да иде за потребама театра да би могла да прехрани породицу. Рано је остала удовица, имала је много љубавника, пријатеља, била је врло виспрена, талентована и просто рођена за сцену. Али када човек падне у невољу, често се и тај широки круг пријатеља распршује, мало је њих остало око ње, тако да је скончала заборављена и у беди, што ме је подсетило и на нашу велику глумицу сличне судбине Жанку Стокић. Улоге које су настале по стварним ликовима подразмевају и то трагање за сваким детаљем који је доступан, а уколико их нема мора да се домаштава и домишља какав би тај животни филм могао да буде.

* Ове две дуодраме у којима играте на неки начин су резултат личне иницијативе као копродукцијскеи ванинституционалне представе. Колико је за глумца важно да трага и ван оног што нуди репертоарска политика матичне куће?

– То је очигледно неопходно и због година и због личних афинитета.Уз то мало је управа, колико ја памтим, које су водиле рачуна о истинским потребама глумаца. Као да више нуде редитељи са стране у оквиру својих истраживања, него што сама управа предлаже представе за одређене глумце. Нема праве, суштинске комуникације и тај одабир улога као да је постао лутрија, не зна се шта ће вас закачити. Зато је потребно да имам прилику да бирам нешто према себи, преме свом хабитусу, својим годинама, зрелости и интересовању. То је та предност, а што се тиче финансијских бенефита, ту је слабо. Али важно је да се игра.

Нина Попов

 

EUR/RSD 117.5893
Најновије вести