– пут ка срећи лежи у савладавању тешкоћа и искушења. Срећа не долази сама од себе него се постиже радом, верношћу, стрпљењем, вером у добро које пре или касније увек победи. Тако ће бити и у овој бајци... речи су диригента Микице Јевтића, под чијом је управом синоћ у Српском народном позоришту премијерно изведена „Чаробна фрула” Волфганга Амадеуса Моцарта, једно од најлепших дела светске оперске литературе, овог пута делимично скраћено и прилагођено најмлађој публици...
– Обезбедили смо права за верзију која је извођена у Опери у Цириху. У њој су концентрисане најпопуларније арије и нумере из “Чаробне фруле”, при чему наратор води публику кроз поједине слике и тако омогућује да у сат времена сажмемо већину онога што је Моцарт желео да нам исприча, а да то ипак буде и јасно и питко – појашњава маестро Јевтић. – Јако бих се радовао када бисмо још неке оперске наслове успели да на овај начин сажмемо и прилагодимо их деци, јер они су наша будућа публика коју је важно постепено уводити у свет опере и уметничке музике уопште.
Разговор смо наставили о томе да ли се може догодити да оперске представе на српским сценама, не из уметничких разлога као у случају “Чаробне фруле”, него просто финансијских, ускоро почну да бивају све сведеније док на крају не нестану...
– Чињеница је да је све мање новца уопште за позориште, па тако и за оперу. Мада, и раније је мало ко имао слуха и трудио се да пуно издваја за културу, она је увек била међу последњим рупама на фрулици. Али и поред свега тога опера ће сигурно опстати. Једноставно, не може се догодити да таква врста музике нестане. С друге стране, све се мења па се и опера мора мењати. Не у смислу промене музичког текста, али режија, сценографија, костими, светло... нужно морају ићи у корак с временом.
Једна од таквих нових, другачијих поставки је и Орфова „Кармина бурана” у режији Соње Вукићевић, прво дело којим је маестро Јевтић дириговао по доласку у СНП...
– Ту сценску кантату је новосадска публика јако добро прихватила, што се види и по чињеници да је сала на сваком извођењу пуна. Наравно, у појединим представама где су редитељске замисли веома захтевне зна да буде проблем синхронизовати музику са певањем и покретом. Али прошло је време када су певачи гледали више у диригента него у партнера на сцени, јер и то је негде публику почело да удаљује од опере. Напросто, ником није занимљиво да гледа наводно страстан љубавни дует у коме страсти нема ни у траговима. При томе, морамо бити свесни и чињенице да је у свету данас „тржиште” певача веома велико и конкурентно. И ако један певач не може да испуни захтеве продукције, иза њега у реду стоји још стотина.
Питао сам маестра Јевтића да ли је било отпора код солиста Опере и Оркестра током припреме Гала концерта „Када је опера срела филм”, на којем су почетком године под његовом управом изводили неке од најпознатијих тема из света седме уметности...
– Када сам неколико месеци раније дошао на идеју да се изађе са таквим програмом, признајем да сам се плашио отпора на који би могла да наиђе сама идеја. Отпор у смислу оцена да је то „неозбиљно”, „кич”, „ван репертоарске политике куће” и слично. Међутим, временом, како се концерт приближавао, сви су схватили да то и није тако лоше. Тим пре што овакав програм заиста нимало не умањује уметнички значај Опере СНП – уосталом, многи светски и певачи и оркестри су радили нешто слично, од Паваротија до Њујоршке филхармоније... Чак сам уверен у то да концерт „Када је опера срела филм” представља и добар корак у популаризацији свега оног што радимо, јер можда ће неко ко је слушао како изводимо „What a Wonderful World” или „Beautiful Maria Of My Soul” доћи и на неку нашу оперу или оперету.
Иако је као стални диригент професионално везан за Оперу и Балет Српског народног позоришта, Микица Јовић је веома успешно сарађивао и са Војвођанским симфонијским оркестром...
– Када је реч о самој припреми партитуре опере, балета или симфоније, она се из мог угла у основи не разликује. Међутим, током рада на оперским и балетским представама пролазим кроз много већи циклус проба, јер поред оркестра ту су и певачи, хор, редитељ, балетски играчи, кореограф... С друге стране, ни рад са симфонијским оркестром није ништа мање озбиљан, напротив, али је чињеница да се један концерт ипак спреми за свега неколико проба. У сваком случају, мислим да је једном диригенту потребно да, наравно уколико је то могуће, на свом репертоару има све класичне музичке жанрове, баш као што би било добро и када би, рецимо, оркестар СНП-а повремено свирао симфонијску музику. Јер, то свакако помаже да се уметнички и професионално расте.
Мирослав Стајић
Искорак са „2К+”
Кроз сарадњу са ансамблом „2К+”, који изводи дела Клауса Ланга, Еноа Попеа, Хозеа Марије Санчез-Вердуа, Слободана Кајкута, Љубомира Николића... маестро Јевтић показује и афинитет према савременој музици: „Јако волим савремену музику, мада на мојој позицији и у данашње време тешко могу да је изводим, јер је репертоар којим се углавном бавим сасвим другачији. Стога је сарадња са 2К+ искорак у нешто сасвим другачије и представља веома лепо искуство”.
Обележавање Моцартовог јубилеја
Српско народно позориште се „Чаробном фрулом” прикључује обележавању 225. годишњице смрти Волфганга Амадеуса Моцарта. За почетак следеће сезоне у плану је и Гала концет, на којем ће бити извођена нека од најпознатијих увертира и арија из Моцартових опера...
