У том мору нових издања, међутим, постоји мноштво вредних дела која никако не би требало пропустити, а једно од таквих сигурно је и нова књига прича прозаисте и редитеља Милана Белегишанина “Соба на обали”, која је недавно објављена у издању “Академске књиге” из Новог Сада.
Као што је од искона магија приповедања израстала из обичних догађања и призора свакодневнице, тако и Белегишанинова проза, полазећи од једноставних приповести о судбинским ломовима и несрећној потрази за љубављу својих јунака са маргине живота, гради слојевито и богато разгранато прозно ткиво, које наговештава зачудне обрте и неочекивана исходишта њихових судбина. Полазећи од прегшти сопствених сетних успомена у “Уводу у читање”, о предметима који су нестали после смрти власника, остављајући иза себе само светлуцави песак сећања, аутор свом делу даје тон искрене непосредности, пружајући читаоцу и својеврсни кључ за разумевање ових, само на први поглед обичних, али при том топлином и тајанством прожетих приповести.
Чежња, љубав и смрт су доминантне теме разгранатих и испреплетених нити прича којима Белегишанин читаоца одводи у свет дубљих значења и необичних, тајанствених судбинских веза између два света, у којима ни смрт, ипак, не мора бити коначни престанак трајања и љубави. Од приче о неоствареној и вечној љубави професорке Марије и њеног колеге Александра из Москве, повести о чудесном орману остарелог усамљеника Рајка где се крију снови, сећања и запретена успомена на покојног друга из војске, преко казивања о дечаку и девојчици, који су страдали у пожару, загрљени на тепиху сопствене куће до приче о магичном огледалу које јунакињи открива оживљени призор реке на слици са наспрамног зида, аутор исписује сопствену, фасцинантну верзију фантастичног реализма.
Актери тих необичних прича одлазе, умиру или нестају из видокруга читаоца, али предмети и ствари који су им припадали однекуд се створе на усамљеном пешчаном пропланку уз обалу велике реке, заједнички градећи чудесну собу сећања, где живе успомене и где се поново чују гласови и промичу обриси отишлих људи. И тако, у својеврсном симболичком контрапункту, кроз ове предмете успомене остају да живе, а на пешчаној обали се опет сусрећу раздвојени актери ових сетних приповести, све до доласка поплаве, која силином велике воде односи све са пешчане обале. Али прича траје и даље чувајући успомене, као што каже један од јунака Белегишанинове приче: “И веруј ми, нема другог упоришта од оног које нуди сећање.”
Нова књига прича “Соба на обали” Милана Белегишанина која плени пажњу приповедачким мајсторством и особеним, језгровитим и маштовитим стилом, употпуњава прозни опус овог аутора, представљајући без сумње једно од најзначајнијих нових прозних издања на домаћој књижевној сцени.
Б. Хложан
