У сенци његових уредничких радова, есејистике и прозе, овај стваралац је овенчан и низом врло престижних награда за поезију.
Како бисте ви, који истрајавате на поетском путу упркос скрајнутости поезије, убедили читаоце да песништво није мртво и да вреди писати песме, с обзиром да сте и сами прешли на књижевну критику као примарни вид стваралаштва?
– Нисам прешао, него сам паралелно писао више жанрова: поезију, есејистику, критику и мислим да је негде то доприносило занимљивости књижевног стварања самог писца, када не пише само један жанр, него се напросто упусти у једну врсту радознале, отворене авантуре по различитим књижевним просторима, мотивима, поступцима. Дакле, мислим да поезија није умрла, али јесте смањила радијус утицаја у односу на број читалаца. И сваки потенцијални читалац се труди убедити на начин који је неупоредив, јер поезија јесте и ретка уметност и помало неупоредива. Нема општег рецепта. Кад би постојао општи рецепт, онда би поезија била популистичка дисциплина која је блиска свима и била би један од забавних жанрова, један од забавних медија којима је испуњена наша свакодневица, наша стварност.
Значи, писање поезије је свакако лични, а не општи чин?
– Мислим да је поезија на неки начин осуђена на ту врсту тихог говора, постепеног испитивања тема, искуства, и да она заправо једном врстом тајновитости заправо покушава, и на одређени начин успева, да нас доведе до неких језичких предела у којима пре нисмо били, до неких искустава које смо потиснули, или их можда нисмо никада ни у правом смислу искусили, и до неких спознајних увида које ми на други начин не можемо освестити, не можемо препознати. То је просто поезија, и свако ко је радознао ће на свој начин наћи неку врсту комуникацијског канала према некој песничкој индивидуи, према неком песничком опусу, а можда и према читавом низу песничких искустава. То је једини начин да се заправо до поезије дође. Немачки филозоф Ханс-Георг Гадамер је негде написао да није право питање да ли су утихнули песници, него је право питање да ли је утихнула наша способност да чујемо оно што нам песници говоре. Управо о томе треба мислити. Није утихнула та способност да нам поезија нешто говори, имамо изузетне песнике у садашњости, ништа горе него што су велики класични песници, али се полако сужава тај простор. С друге стране, поезија је увек имала мањи број корисника него неке друге јавне дисциплине, и то ме чини негде увереним да ће она опстати као врло стара способност човекова, и као врло упорна способност.
Стоји ли и данас она констатација Богдана Поповића да нема добрих песника, има само добрих песама?
– То је духовито речено, и заправо би песме требало да су нам важније од песника. Има оних који су добри песници, и који пишу добре песме, а има опет изврсних песама које можемо да препознамо као готово усамљене у разуђеним песничким опусима.
Маркетинг испред квалитета
Коментаришући утицаја глобализације на издаваштво током последње деценије и по, Гојко Божовић сматра да је највећа промена, која је захватила ову делатност „управо то што највећи број издавача на било којој издавачкој сцени, од националне до глобалне, више није посредник између високе културе и тржишта, већ је веза с високом културом у највећој мери прекинута“. Дакле, маркетиншки део је постао много важнији од самог текста.
Милован Витезовић је, у позитивном смислу, називао књижевност за децу – резерватом. Делите ли ви то мишљење, с обзиром да вас нема у тој књижевној ниши?
– Не бавим се дечијом књижевношћу. Неке од тих ствари ценим више, неке не ценим уопште. Поезија за децу је постала у великом броју примера мало естрадна и негде је напустила неке велике примере, које је имала у нашој књижевности. Али то је онај тип књижевности који први среће читаоце и неки велики писци су се са великим поштовањем обраћали најмлађим читаоцима – деци. Рецимо Душан Радовић. И рекао бих да ту постоји један недовољно тумачен, али врло живо присутан облик књижевности.
Немања Савић
