Реч је о књизи Давида Левија под насловом “Љубав и секс са роботима: еволуција односа човек-робот”. Од како је изашла из штампе књига не престаје да интригира, а бројни стручњаци и лаици сматрају се прозванима да се о њој изјасне. О чему се, заправо, ради?
Давид Леви је стручњак за вештачку интелигенцију који своје познавање материје надограђује предвиђањима о могућем развоју овог врло проблематичног научног поља. Јер, с једне стране стоје неслућене могућности развоја људске цивилизације, док је са друге присутан страх од франкенштајновског синдрома, односно страх да се људима, који се играју Бога, њихово створење не отргне и почне да хара светом светећи се својим творцима. Претходна Левијева књига “Неограничени роботи: живот у виртуелном добу” узвитлала је прашину пројекцијама уласка робота, у врло блиској будућности, у све поре човекове свакодневице, а по којима ће људи, у својој власти над сопственом судбином, врло брзо бити угрожени од свеприсутних, поузданих интелектуално и мануелно надмоћнијих робота.
Међу могућим улогама које ће роботи заузети Леви је предвидео и ону љубавника/љубавнице. У својој књизи “Љубав и секс са роботима” развио је и допунио ова своја размишљања. Основне идеје књиге могу се изразити у једној реченици: људи ће водити љубав са роботима већ 2050. године! Биће то супер секс за свакога, доступан 24 сата дневно, седам дана у недељи. Наравно, тадашња технологија ће моћи да створи роботе чији ће спољни изглед бити врло људски и врло примамљив: кожа ће бити баршунаста, облине гипке а понашање ће се прилагодити потребама власника. Ови роботи биће емотивно богатији од просечног мушкарца (аутор мисли на Американце) и моћи ће да задовоље све или готово све жеље и фантазије мушкараца који нису спососбни или немају жељу да се боре са сложеним и непредвидивим женским емоцијама; мушкарци ће, у оваквој вези, бити и остати господари сопственог тела и потреба. Жене ће, пак, у роботу добити идеално лепог и вештог љубавника. Но, пут до секс-робота неће бити нагао јер већ сада се могу видети њихови корени у све већој продаји сексуалних помагала која се не користе само својеручно већ имају и неке самосталне-програмиране функције.
У издању Нишког културног центра, у оквиру библиотеке „Вертикала“ коју уређује Зоран Ћирић, објављена је књига есеја “Три ока у глави” једног од најзначајнијих домаћих критичара и хроничара фантастике, Илије Бакића. Реч је о књизи огледа и аналитичко-синтетичких текстова о научној фантастици насталих у периоду од готово три деценије и првобитно објављиваних у новосадском дневном листу “Дневник”, магазину “Недељни дневник”, часописима “Етерна” и “Знак Сагите”.
Књига се може читати као анализа појединих сегмената идентитета -иконографије жанра, али и као неформална/фрактална историја фантастичких жанрова, која ће свакако бити занимљива амбициознијим читаоцима, односно, проучаваоцима фантастика у литератури, филму и стрипу.
„Пред знатижељним читаоцима распростиру се текстови настајали у периоду од три деценије писани са намером да се начини хоризонтални и вертикални пресек кроз одређене жанровске теме и дотадашњу, доступну оставштину, односно писани као покушај да се укаже на поједина дела која доносе новости и освежења у жанровски корпус - записао је у уводу издања Илија Бакић.
Како историја учи, још су у античком свету створени митови о вештачким женама, а љубитељи научне фантастике лако ће се сетити да су се, деценијама уназад, сусретали са причама у којима људи налазе сексуалне партнере међу роботима (било да су они мушкарци или жене). Исак Асимов, добри доктор за роботе, који је од робота-насилника који су харали палп издањима све до половине XX века, створио машине које се покоравају законима роботике и не могу да угрозе људска бића, није се бавио сексуалном употребом робота, али аутори настављачи његовим смером стигли су и до ове теме.
Широј публици свакако су најпознатији случајеви веселе свемирске стрип-путнице Барбареле која је волела да се љубака и са згодним роботима, вештачког ума Протеуса IV који, у филму “Дивље семе” (1977, по роману Дина Кунца), оплођује жену како би ушао у људски свет; у роману и филму “Свет Дивљег запада” Мајкла Крајтона (1973), у забавном парку будућности постоје и роботи-проститутке; и у Спилберговом филму “Ал” (2001) срећемо робота-љубавника, а пример изазовних роботки свакако је и онај у ТВ серији “Галактика”. Секс са роботима, дакле, није непознат у научној фантастици али је, барем до сада, сматран за далеку будућност. Давид Леви, пак, каже да ће се тако нешто десити врло, врло брзо. Какве ће бити последице уласка сексуалних робота у обичан живот велико је питање, а књига је отворила само неке од дилема.
Леви аргументовано објашњава да је човекова сексуалност врло специфична али и да је растегљива; пластичне лутке са којима мушкарци воде љубав или разна друга сексуална помагала која користе жене доказују да у сексу много тога не треба узимати здраво за готово. Роботи ће, закључује Леви, свакако бити интересантнији од лутака.
Секс са роботима, сматра он, биће врло погодан неатрактивним и повученим људима који имају проблеме са налажењем партнера за романсу. Роботи би за такве људе били нека врста терапеутског средства за уклапање у какав-такав (нормалан) живот. Наравно, роботи не могу да замене живи биће, али живи партнер може бити извор фрустрација које лако могу да кулминирају насиљем или самоубиствима. Живи партнер не може се искључити кад почне да гуши и смара, док ће за искључење робота бити потребна само једна команда (а посебно рађени програми постараће се да робот увек испуњава жеље свог власника). Речју, секс-роботи биће решење за мноштво фрустрација и комплекса односно конфликата.
Када буду доступни широким слојевима потрошача, роботи ће непрестано бити усавршавани, и хардверски и софтверски, и тако постајати све пожељнији у људским домовима. Леви, међутим, нема одговор на питање: шта ако роботи постану тако успешни да велики број људи уместо жена-мушкараца одабере њих, као лакши начин за задовољење својих потреба? Да ли ће уплив софистициране технологије у секс, као можда последњи људски забран, изазвати психолошке девијације и метаморфозе којима ће људска суштина бити трајно измењена? С друге стране, хоће ли роботи, као умно и физички супериорна створења, хтети да буду коришћени као секси-играчке? Хоће ли им се људи, као потомци животиње, уопште допадати?
Илија Бакић
