Велики успех филма доводи га у Холивуд где ће направити сјајну каријеру сценаристе. Барнет је наставио да пише приче и романе и да их, одмах по објављивању, драматизује за велики екран (неке и више пута); он је сценариста класика какви су, поред „Малог Цезара“, „Висока Сијера“, „Џунгла на асфалту“, али и „Лице с ожиљком“, „Ред и закон“.
За живота је објавио 34 романа и четири збирке прича, док се број адаптација његових дела ближи цифри од 80 филмова и ТВ серија! За разлику од Хемета и Чендлера, који су његови жанровски савременици и представници „тврдо куваног кримића“, он није превасходно писао о приватним детективима или полицајцима, већ о гангстерима и ситним преступницима (по чему је ближи Џејмсу Кејну). Ликови су живописни и уверљиви а њиховом посрнућу редовно супротставља сећања на прошла, безбрижна времена док се, као идеални опозит урбаном миљеу (које је оличење злочина и неморала), појављују рурална средина и природа.
Многи од злочинаца постају то не намерно већ стицајем околности и своје неспособности да се снађу у нехуманом, ужурбаном велеграду. Ови односи окосница су и романескене „Урбане трилогије“ о неименованом велеграду на америчком средњем западу. (Уз „Џунглу на асфалту“ чине је и „Мали човек, велики свет“ и „Бука таштине“.)
Роман „Џунгла на асфалту“ објављен је 1949, а већ следеће године је екранизован (режија Џон Хјустон). Прича прати неколицину криминалаца који планирају велику пљачку дијаманата вредних милион долара. План је смислио крупни криминалац у затвору, а његов гласник је недавно ослобођени, такође „велика зверка“, доктор Рименшнајдер.
Он долази у град и тражи адвоката Емерика, препредењака који успешно брани криминалце. Али, Емерик је, због свог неумереног живота и разбацивања пара (нарочито на младу црвенокосу девојку), пред банкротом и не може да финансира подухват па лажним обећањима извлачи паре од Кобија, кладионичара „средње класе“. Екипа, коју чине и Гас, кафеyија и бивши осуђеник, ситни обијач Луис који се оженио и има бебу па намерава да живи поштено и Дикс, снагатор који жели да се врати кући, на село, обавља посао али у њему бивају рањени и Луис и Дикс.
„Џунгла на асфалту“ објављена је у Југославији 1955. године у „Библиотеци филмовани романи“ београдског издавача „Космос“, дакле само шест година од оригиналног штампања и пет година од светске премијере филма што је свакако респектабилна брзина и за данашње услове.
Кад доктор и Дикс однесу дијаманте код Емерика испоставља се да он нема новца, али обећава да ће га набавити. Ипак, пропаст се не може зауставити јер полиција предвођена љутим комесаром креће у акцију и разрешава случај: Луис пре хапшења умире од ране, Гас је у затвору, Коби пристаје да потпише признање, Емерик се убија јер не жели да га ухапсе а Дикс се после 25 година враћа кући, сазнаје да је родитељска фарма продата, да му је брат полицајац и са мајком живи у страћари и - умире. Доктор Рименшнајдер, због своје слабости према младим девојкама, не успева да побегне и предаје се полицији али већ планира како да извуче што мању казну и опстане у затвору.
Осим комесара и пар жена - мада је и Диксова девојка Дол из реда „посрнулих“ - сви ликови (дакле и полицајци-позорници) у роману су лоши људи. Њихове животне приче нису ни мало сјајне већ су збир пропалих планова и изневерених очекивања, односно повлађивања сопственим слабостима и манама. Стога су мале шансе да дуго опстану на усијаном асфалту великог града који им немилосрдно отима снагу и вољу а не нуди праве шансе за успех.
Барнет без великих проблема води своје јунаке, прати њихове поступке, емоције и размишљања уз стално инсистирање на градском окружењу, мрачном, прљавом и негостољубивом. Импонује његова способност да ефектно заокружи епизоде, односно да гради атмосферу и скицира детаље.
Илија Бакић
