Најпознатије су његове збирке прича које прате свакодневицу живота у шуми у којој живе антропоморфизоване животиње, међу којима су најчешћи јунаци веверица и мрав који се често састају на чају.
Телехен успева у нечему што је изузетно ретко – атмосфера коју постиже у својим причама је толико специфична, да је његов стил лако препознати већ после неколико реченица. Телехен своје приче тако онеобичава да кроз његов снолики поглед на стварност ништа од обичних свакодневних ствари не делује ни више обично ни свакодневно. Уз то, његове приче глатко функционишу на два нивоа – оне су довољно ведре и духовите да би биле допадљиве деци, али за оне старије читаоце привлачне су због необичне, и понекад бизарне атмосфере и занимљивих запажања о животу и безбрижном слатком бесмислу доколице свакодневице. Слично Егзиперијевом „Малом принцу“ Телехен је са својим суптилним приказом света без трунке тенденциозности, или било какве тезе коју би покушао да насилно наметне читаоцима, успео да пренесе специфичну животну филозофију „филтрирану“ кроз бескрајно дирљив и благ, готово дечији поглед на свет.
Преводилац: Olivera Petrovič van der Leeuw
Издавач: Прометеј 1995.
У Телехеновој шуми јунаци су мрав, веверица, слон, кртица, лав, кит, и многе друге животиње чија свакодневна комуникација и општење ни на који начин нису ометени њиховом величином, или природним хабитатом којем би требало да припадају. Његови ликови су увек добронамерни, често збуњени и наивни налик деци, и пуни радости за ситна свакодневна задовољства попут торти којој се увек треба радовати, или вечерњој шетњи кроз шуму. Понекад су заплети прича сасвим надреалистички, и крајње духовити; тако у топао летњи дан веверица одлази у шетњу са слоном који се на врућини претвара у поточић који труби слоновске песмице, да би се предвече, кад захладни поново очврснуо у слона.
На ивици шуме усред грма један поред другог седели су кртица и јеж.
Дан је био прохладан и причали су о томе шта би у животу волели да ураде, па макар један једини пут.
Ја бих – рече кртица – и ово озбиљно мислим, волела да један једини пут у животу трчећи навучем јакну.
За тренутак је заћутала, загледала се кроз гране и наставила: - И да довикнем: 'Долазим!' А неко би ме у даљини чекао, 'Добро кртице', рекао би тај неко. 'Само пожури. Чекам већ сатима.' Али, чекао би.
Јеж је пажљиво слушао као и увек када би се говорило о даљинама и о непознатима.
Но, чекао или не, драги јежу, оно до чега ми је стало јесте да трчећи навучем јакну.
О – рече јеж.
Дакле, прво један рукав, а онда, после десет корака, и други рукав, а јакна би у међувремену лепршала за мном...
Да, да – рече јеж.
Али – рече кртица и тужно климну главом – ја не могу стварно да трчим. У најбољем случају могу да каскам, то је све што успевам.
Становници Телехенове шуме живе у меланхолији вечног времена (наизглед парадоксално) увек помало заокупљени питањима пролазности. Његова поетика као да је инспирисана јапанским „моно но аваре“-ом, стилом који поетизује детаље свакодневног живота чија је драгоценост управо у њиховој краткотрајности и пролазности, па тако у једној од приповетки мрав долази код веверице да би јој најавио да морају да престану да се виђају да би проверили хоће ли недостајати једно другом, а жал за тренутком који је прошао почиње такорећи већ у тренутку када је најављена.
Настасја Писарев
