Није роман шалтерско гибање књижевне естраде

Свака помисао на лепоту свега онога у шта би ваљало да јесмо загледани и чуварно марни води нас ка уметничкој суштини.
knjiga, pixabay
Фото: pixabay.com ilustracija

Постоје ретке књиге које толико претресу твоју радозналост да ти на површини упитаности искрсну одговори за којима си трагао рашчитавајући томове и томове књига, а једну од таквих књига написао је Драган Јовановић Данилов (ДУХОВИ БАЛКАНА, Културни центар – Нови Сад 2020).

У свом спектруму промишљања, самотник међу књигама, завртео је рулет од тринаест есеја да ти, као читалац, у тој симетрији вртлога где год поставио жетон на добитном бићеш броју. Из вилајета његових есеја нећеш изићи без златника који духовно вреди ма где да звекне. Очигледно, есеје је његовој души диктирала племенита осама посветног искуственика, изван сваке подвалне мучнине и смога проклетих. Овај поданик писане речи у њеном пуном етимону кадром да заврти реченицу отвара елипсу зашлу зазорно у небеса да самим тим постане у свеколикој тами видљив светлосни планетоид. Жедна и гладна густина жеженог писања разоткрива читаоцу зашто „не постоји устоличени рецепт за писање романа“, јер роман је уствари крв која трансфузира читаоца. „Роман нам даје могућност и привилегију да згуснемо и скратимо реално време и да тако обухватимо дуге временске периоде, при чему прошлост коју реконструишемо читалац доживљава као садашњост. Роман је у власти времена, али је и време у власти романа.“ Тај факат утврдио је још почетком 20. века Марсел Пруст. Није роман шалтерско гибање књижевне естраде фељтонистичких кич манириста. Данас ту „продукцију стварају приземни мудраци, а издавачи постају мешалице вишка романа. Из дана у дан пристиже ново романескно заглупљивање.“ Дојучерашње бестселере меље већ радикални сутрашњи дан без икаквог сентимента, јер иза читања тих романа остаје ситна плева коју очас развеје мало јачи поветарац нечијег приземног вица. Ево, већ за који сат у време се строваљује „тркопиш-романа телевизијских водитељки и певачица  које циљано пишу за онај најнижи мушки и женски кокошији свет...“

И још нешто док смо у лековитој апотеци Драгана Јовановића Данилова: „Савремени српски роман захваћен је највећма различитим облицима псеудоморфозе, односно подражавања и имитације.“ Никако да схватимо како „живимо у вртлогу историје, на самом раскршћу где се сусретно спаја и измирује лична судбина и историјско искуство.“ Где би могла бити „обновљена жестина“ за којом трага у свом есејизирању Данилов, та жестина на којој почива свеколико књижевно умеће ако не у реализму чије магнетно поље „све држи на окупу“, јер плавило стварности пишчево перо никада не сме губити из вида. Од стварности када се одгонетају све њене хипер боје и магије, екстазни импулси, до којих је држао Црњански у стварању; нема веће фантастике од стварности, литерарна господо. Ваља животно заћи у тај стварносни лавиринт пакленог раја и ослухнути дамаре и разгрнути осетима мит и историју тај „пресни животни реалитет“, није роман само фикција доконог бадаваyије у лименом аутомобилу: „Роман је сведочанство.“ Ако већ пишеш, сликаш или компонујеш, ваља ти оправдати „своје бивање у свету“, а не фрфљати над хартијом испразне реченице и жврљати шкработине по раширеном платну на штафелају које у последње време осликавају јарчеви, овнови, гуске и патке са четкицом у кљуну. Управо то нам поручује заточеник свакодневице из свог библиотечког и стваралачког светионика. Мудра књига коју ћу поред „Дневника о Чарнојевићу“ Милоша Црњанског и „Речника завичајне фантастике“ упокојеног Станка Ж. Шајтинца издвојити за узглавље личне несанице.

Сваки писац мора имати на уму да „књиге отварају изворе нових и нових ођека, жеља, халуцинација, илузија и фантазија.“ Како да не верујем Данилову када каже: „Мој поетски текст је за мене једино мерило мога живота.“ Стварати значи живети у потопу сопствене крви и Данилов се попут Марсела Пруста венчао са литературом „за цео живот“, како и сам сведочи чињењем. Да би зашли у једноставну, а блажену стваралачку темпоралност, читајте Данилова и биће вам јасно да у руци држите књигу озрачног, већ колико данас, класика. Како време буде одмицало ова књига ће добијати на својој флуоресценацији. Трактат флуидно кореспондира у пуном троуглу ликовног, књижевног и музичког логоса. Флоресценција ове књиге временом ће бити све упечатљивија, та фина документарност о стваралачкој гести.

За Данилова есеј јесте разобличујуће сагледавање које анализом износи на чистац суштаство стварања бриљантно питким језиком. Колико год да је апотеозан када говори о уметности и стварању – толико је критички јасан у виђењу створеног спрам глобалне неурачунљивости, његов кантар вагају уметничка дела с јасним епохалним наводима, јер њему: „Писање је чин вере.“ Луцидним наводима Данилов скида маске разноразним мистификаторима уметности, јер у хаосу и дезинтеграцији ума, заборавило се да јесте  „уметност алхемичарска делатност, а не пука рециклажа, да је слика простор бића.“

Колико год да је Станислав Винавер пародирао толико је Данилов указно реченичним прстом залазио у само језгро непочинства и свега лажног у етаблираној глупости сведеној на манифестне вашаријаде условних уметничких дангуба и пасуљара којима ништа није свето па ни само стваралачко очишћење душе. Уметничко дело захтева велику душевну фиктиву, таленат да се емотивно разазна оно што оплемењује, опчињава лепотом и дан чини блаженим спрам свеколиког блата и шљама. Шљамарити могу барабе и силеyије, а не креативни духови. Хомер и Есхил поставили су давно пре нас стваралачку црту, па изволите. „Наши животи, то су наши гласови“, каже без увијања Данилов. Уметношћу господари магија истине ма с које год стране је спрам светлости проверавали. Свако бекство од душевног јесте ништавило које не води ничему, бесмислено не може бити уметничко. Зна се како и зашто је дизајниран ексер и којим клештима служи, а не да се закивањем у даску промовише као уметничко дело. Данилов је бритак попут Хајнриха Хајнеа, а луцидно јасан када расправља о уметности као да је овог трена изишао из учионице Виктора Игоа. Пунктум.

Милутин Ж. Павлов

EUR/RSD 117.5571
Најновије вести