У овој антологији, која има наслов „Новосадска женска проза: Од исповести до путописа“, објављена је проза 14 новосадских списатељица. Избор ауторки, њихове поетике, али и перцепцију женског писања у контексту тематике целокупне (мушке и женске) књижевности, Владислава Гордић Петковић објашњава за наш лист, подсећајући да се писање књижевног дела у стратегијама женског ауторства неретко скрива и маскира у исповест, у контемплацију или сећање.
- Обазриво и ненаметљиво а истовремено потресно и провокативно, анализирају се слике из живота жена и девојака, истражују теме старости и смрти, одрастања и сазревања, приповеда се о тугама и љубавима, о зближавањима и разумевању, о неизлечивој усамљености у окружењу које је неретко преоптерећено историјом. Гротескност инерције и аутоматизма у људској егзистенцији једна је од честих тема које се супротстављају преосетљивости јунакиња и нараторки, које не успевају да достигну идеалну равнотежу жељеног и оствареног – указује Владислава Гордић Петковић.
Романи и друга приповедна проза писаца, од Александра Тишме, Ласла Вегела, Фрање Петриновића и Ђорђа Писарева, до Ласла Блашковића, Саше Радоњића, и Миленка Бодирогића, по речима Владиславе Гордић Петковић, уцртавају у мапу Новог Сада путање несрећних или збуњених јунака погођених ратом, личном трагедијом, или општом кризом смисла.
- Међутим, перцепцији њихових јунака неретко недостаје женска верзија света, коју обезбеђују новосадске списатељице, донедавно тешко уочљиве на књижевној мапи града. Терез Милер, Магда Симин, Јудита Шалго, Љиљана Јокић Каспар, Милица Мићић Димовска, Радмила Гикић Петровић, Андреа Попов Милетић, Маријана Чанак, Настасја Писарев, Слађана Љубичић, Татјана Туцић, Оана Хергенретер, Татјана Венчеловски и Соња Веселиновић. Свака из перспективе своје индивидуалне, оригиналне поетике граде један нови, новосадски свет – истиче приређивач Владислава Гордић Петковић.
Терез Милер и Магда Симин за Владиславу Гордић Петковић представљају Нови Сад и шире војвођанско окружење као поприште историјских искушења, миграција, породичних ломова и епохалних преокрета, а важан женски прозни глас Новог Сада је рано преминула песникиња и прозаисткиња Јудита Шалго.
- Постмодернистичку поетику Јудите Шалго допуњавају и настављају ауторке рођене педесетих, шездесетих и седамдесетих година прошлог века, удружујући у својим записима фиктивну и историографску димензију искуства (Радмила Гикић Петровић), отварајући нове жанровске могућности прозе у правцу фантастике и дистопије (Љиљана Јокић Каспар), али и млађе ауторке, попут Андрее Попов Милетић, које се баве феноменом колективног сећања и индивидуалне перцепције прошлости, не занемарујући поетски модус изражавања (Соња Веселиновић) ни преиспитивање породичног наслеђа (Маријана Чанак) – наводи Владислава Гордић Петковић, додајући да су хероине Милице Мићић Димовске обележене осећањем инфериорности и маргиналности, а њихове ружне успомене на прошлост понекад прете да будућност претворе у унапред изгубљену битку.
Како Владислава Гордић Петковић примећује, „сликајући историју из наглашено аутсајдерске позиције презрених и прогнаних, као и њихове интимне и колективне утопијске фантазме о обећаној земљи, ове списатељице омађијане су мотивом потраге за женским сигурним уточиштем.“
- Књижевност коју пишу жене помера границе релевантног и тривијалног, и женско искуство често се посматра као полигон мукотрпног самодоказивања; међутим, тематски и значењски приоритети немају никакве везе са тестирањем сопствених вредности. Важност женског искуства подразумева се сама по себи зато што почива на разликовању од патријархалног норматива који је неуспешно ућуткивао читав свет једне имагинације, који се, ево, у овој антологији, напокон отвара пред нама. Антологија новосадске женске прозе стога може да буде прилика не само да се интегрише стваралаштво разнородних поетичких изворишта на једном месту, него и да се укаже на богатство женског стваралаштва и његове широке изражајне могућности – закључује Владислава Гордић Петковић.
Н. Пејчић
