Писац Казуо Ишигуро о претераној политичкој коректности

Казуо Ишигуро, чувени писац и нобеловац, недавно је скренуо пажњу на то да претерана политичка коректност спречава многе ауторе да пишу о ономе о чему би желели јер су у страху од „анонимне руље“ која је у сваком тренутку спремна да их линчује на интернету.
Youtube Printscreen
Фото: Youtube Printscreen

„Плашим се за млађе генерације писаца“, рекао је Ишигуро за Би-Би-Си, и додао да сматра да је овакво стање опасно јер се аутори не усуђују да пишу о искуствима која нису непосредна и лична“. Због страха да ће бити оптужени за апропријацију, мушкарци избегавају да пишу о женама, белци се више не усуђују да пишу о онима друге расе, многи се плаше да пишу о трауматичним искуствима ако их нису сами доживели итд. Ишигуро је забринут после већег броја јавних дебата и сукоба везаних за слободу говора, после којих су писци попут Џоане Роулинг или Џанин Каминс били бојкотовани или жестоко нападани у јавности и на интернету.

Ишигуро за себе каже да не зазире од овакве врсте бојкота (или „канселовања“), али да су млађи писци с правом уплашени јер су њихове каријере и репутације далеко фрагилније, те се не усуђују да ризикују: „За разлику од њих, мислим да сам привилегован и у релативно заштићеној позицији као остварен аутор. Имам година колико имам. Имам репутацију. Можда је то илузија, али мислим да сам заштићен.“ Он додуше можда заборавља да ни некадашња огромна армија фанова није била никакав гарант против „пада из милости“ Роулингове (после њене серије непромишљених твитова), као што ни Нобелова награда није заштитила Хандкеа зато што се усудио да размишља другачије.

У каријери која траје већ четири декаде, Ишигуро је написао осам романа и једну књигу кратких прича, успевајући да споји комерцијални успех са добрим критикама. За „Остатке дана“ добио је Букерову награду 1989, и роман је екранизован у истоимени филм са Ентони Хопкинсом и Емом Томпсон у главним улогама. Његов дистопијски роман „Не дај ми никада да одем“ који је трауматизовао генерације читалаца такође је екранизован.

Ишигуро је рођен у Нагасакију у Јапану али се преселио у Енглеску када му је било пет година. За себе додаје да нема теме коју би се плашио да обради: „Романописци треба да се осећају слободно да пишу из које год перспективе желе, и да представљају и приказују најразличитије погледе. Од најранијих година сам писао о људима веома различитим од себе. Мој први роман је писан из женске перспективе.“ „Бледи обриси брда“ Ишигуров првенац из 1982, одлично је примљен на књижевној сцени, и говори о Јапанки која покушава да нађе начин да се носи са самоубиством своје ћерке.

Нова Ишигурова књига „Клара и Сунце“ такође је писана из „друге“ перспективе: роман прати причу женског андроида који ради на соларну енергију и постаје дружбеница једне тинејџерке. У неодређеној будућности у коју је смештен роман, роботи су сасвим уобичајени, а уређивање гена је норма. „Није то баш нека фантазија“, рекао је Ишигуро за Би-Би-Си, „нисам ја измислио ништа. Није то једна од оних прича у којима робот постаје издајник који побије целу породицу и затим осваја свет“. Сам додаје да је прилично оптимистичан у вези са вештачком интелигенцијом за који мисли да ће донети огромне добробити, мада не искључује да свакако треба бити и веома опрезан с њом.

Превела и приредила: Н. Писарев

EUR/RSD 117.5653
Најновије вести