По оцени жирија, Вукићевић је написао питку, узбудљиву, духовиту и застрашујућу књигу о историји цензуре од постанка човечанства до данас, у свим њеним појавним облицима, мимикријама, кетманским привидима, деформацијама, али и „светлим странама“ цензуре, као што је нпр. обавезни примерак књиге у библиотекарству. Жири наводи да је у питању лексикон, енциклопедијски приручник, библиографско, политичко и анегдотско штиво, али изнад свега потресна и узбудљива прича која понире у најдубље кутове човекових мрачних страхова.
Вукићевића књига, како указује жири превасходно се бави областима библиотекарства и издаваштва, али је нужно и културолошка и антрополошка студија. Због обимности теме, акценат је превасходно на приликама у Србији, а издвојене су магистралне појаве и догађаји. Рубно су дотакнуте теме цензуре и штампарства те цензуре и порнографије. Посебно су истакнути часни примери оних који су поднели највише жртве у борби против цензуре, те поглавље “Борба против цензуре” констатује ове врсне људске и интелектуалне примере, уз невеселу констатацију о неуништивости цензуре у историји савременог људског друштва. Књига Дејана Вукићевића указује на мукотрпно освајање цивилизацијских достигнућа у нетолерантним, ауторитарним друштвима, и утолико у значајној мери кореспондира са основним путоказима и траговима које је утиснуло у времену дело „дугог памћења“ Дејана Медаковића, оцењује жири.
Индекс цензурисаних аутора даје нам попис најбољих изданака људског духа у времену: Шекспир, Балзак, Флобер, Бодлер, Фридрих Шилер, Томас Ман, Маркс, Брехт, Хајнрих Ман, Џојс, Драјзер, Мандељштам, Пастернак, Марина Цветајева, Ружди, Вук, Бранко Ћопић, Исидора, Гојко Ђого, Драгослав Михаиловић, Михиз, Данило Киш.
Од познатих анегдотских бравура о Нушићу као жртви цензуре и (ауто)цензору, преко папе Пија II – у Индекс забрањених књига аутор је уврстио ласцивни роман Приповест о двоје заљубљених, који је сам као ренесансни песник Енеја Силвије Пиколомини написао у младости.
- Цензура је феномен који прати човечанство од настанка, потом траје кроз читаво време његовог постојања, а онда осим тога има и особину преображавања, мимикрирања и прилагођавања. Дакле, може се рећи да је цензура универзална. Борба против ње траје исто онолико колико и она сама. Могућност да особа примени цензуру на самој себи чини је занимљивим феноменом, међутим, најзанимљивија код цензуре је, вероватно, и способност да се примени на онога ко је до јуче и сам био цензор- указује аутор ове књиге наводећи да све наречене особине – универзалност, неуништивост, перманентност, трајност, прилагодљивост, свеопшта применљивост, иреверзибилност – чине је надасве интересантном темом.
Дејан Вукићевић (Краљево, 1965) дипломирао је светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Ради у Посебним фондовима Народне библиотеке Србије. Објавио је књиге прича Корота, Алеја бизарних кипова, Омама, романе Бодило и Церебрум, као и Библиографију прилога у краљевачкој књижевној периодици, Библиографију Матије Бећковића и Библиографију Драгана Лакићевића. Магистрирао је и докторирао библиотекарство и информатику.
На конкурс је приспело је 9 наслова, а у најужем избору уз Вукићевићу је била и књига Петра Ристановића “ Косовско питање 1974-1989” (Прометеј, Нови Сад и Информатика А.Д. Београд). Награда ће бити свечано уручена 10. јануара на Дан издавачке куће “Прометеј” која је основана на тај дан 1990.
Н. Попов
