Роман Микија Шепарда поново пред српским читаоцима

Веома ми је стало до заплета. У детињству ме је првобитно заплет натерао да се дивим романима и да пожелим да и сам постанем писац... Верујем да је то једна од одговорности романописца, изјавио је својевремено за часопис „The New York Times Book Review” Мики Шепард (Mickey Shepard).
r
Фото: Ilustracija

Његов је роман „Станица за лов на китове” недавно у преводу новосадског књижевника Ђорђа Писарева објављен под окриљем „Службеног гласника”. У питању је, како истиче песник и књижевни критичар Ned Paw, прави галиматијас књижевности, њених образаца и поступака, псеудоисторија и псеудостварности, фалсификата и фикција који чине Шепардову стварност. 

Мики Шепард без сваке сумње спада у ред најекстремнијих аутора своје генерације када је реч о поигравању с текстом, јунацима, ауторима, уопште са „стварношћу”, при чему је, да поново цитирамо Paw-а, „књижевно дело схваћено као подразумевајућа могућност игре”. Тако се у његовим фантастичном и фантазмагоричном приповедању Мери Шели упознаје са језивом историјом шкотског замка Денморли, Јохан Петер Екерман описује Гетеову смрт, репортер Бен Џонс у својој бележници чува сведочења очевидаца о прелепој авет-девојци која „убија снагу у душама посматрача”, а душе мртвих надиру из таме и путују од Кентерберија до Новог света. 

Често се о Шепарду говорило као о најдоследнијем борхесовцу у кругу писаца његове генерације. Јер он пише своје приче страве и ужаса лежерно, испуњавајући до одређене границе законитости и задатости жанра, али му не робује, већ се њим поиграва, прелазећи преко тих правила када пожели да избегне њихове клишее и матрице, дотле да их понекад чак и пародира. По оцени Писарева из предговора књиге, управо то пародирање жанра поступак је који је аутор бестселера „Страшне приче”, објављеном на српском тржишту далеке 1990, усвојио од метапрозаиста, мада је, додаје писац у улози преводиоца, Шепард „често пре традиционалан него што је постмодерниста”.

У сваком случају, Мики Шепард се, доказано, најбоље сналази у универзуму који себе одређује као тек један од могућих, где су збиље многоструке, уметност подражава уметност, а прича је она „врховна суштина” која спаја светове књижевности и светове читалаца. Зато су његове приповести чудесни амалгам пустоловина унутар једног фиктивног феномена, утемељеног до најситнијих детаља и истовремено отвореног да се у њега уселе илузије читалаца. Другим речима, Шепард је „најзад научио да пише занимљиве и атрактивне књиге”, како истиче Ихаб Хасан, с чим се слаже и Yим Волас Хуокс описујући „Станицу за лов на китове” као „најоригиналнију књигу америчке прозе XXI века”.  


Књиге господара прича

Новосадски писац Ђорђе Писарев (1957) у свом стилу каже да је „објавио више прозних књига него што их је написао”. На домаћем књижевном небу појавио се 1983, потписујући с Фрањом Петриновићем „Мимезис мимезис романа”, а потом су дошле „Књига господара прича” (1987), „Књиге народа лутака” (1988)... све до „Позне вечере са госпођом Фиби” (2016) и „У кухињи са Зевсом” (2017). Заступљен је у двадесетак антологија и избора српске приче. Био је главни уредник часописа “Поља”, уредник “Гласа омладине”, Прве књиге Матице српске,  Српског књижевног магазина, едиције Нова проза у “Прометеју”, а дугогодишњи је и уредник у листу „Дневник”. Као драматург и драмски писац годинама сарађивао са позориштем Брод Театар, где му је изведено пет драмских комада. У Народном позоришту Кикинда постављен је и његов комад “Јури Голец и живот без смисла”. Добитник је низа књижевних признања, попут награда “Борислав Пекић”, “Лаза Костић”, “Стеван Пешић”, “Карољ Сирмаи”, “Станислав Лем”, ДКВ за књигу године...


Post scriptum: Мики Шепард је, у ствари, алтер-его самог Ђорђа Писарева, једна од његових реинкарнација. Измисливши писца, његову биографију и дело, чак и критичаре који о том делу суде, он само потврђује наклоњеност мистификацији. Али то је и даље аутентична проза, бриљантан спој пишчеве маште и мултидимензионалне нарације која и почива на двојном идентитету аутора. Уосталом, ни потписник овог мета-текста не зове се Миша Волчко. Али у Светој књизи прича то уопште није од значаја. Важно је заправо само то да је Шепарду/Писареву неспорно стало до читалаца. Да жели да их заинтригира, да их укључи у своју пустоловину, да им понуди литерарну авантуру. И у томе успева! Јер „Станица за лов на китове” сва је саткана од умешности приповедања. Остало је читање...

Миша Волчко

EUR/RSD 117.5121
Најновије вести