Сви сегменти повезани су и чине лабаву али функционалну целину која прати одрастање и стасавање главног јунака.
У првом делу јунак се, на сахрани, среће са непознатим и нејасним му обрасцима/ритуалима којима се „обавија“ чињеница физичког нестанка једног члана породице. Дечак не успева да схвати понашање одраслих и сву „кореографију“ чина који садржи низ истовремених, збуњујућих радњи и контрадикторне реакције учесника. Други сегмент је прича о дечачкој фудбалској утакмици млађег и старијег брата са вишезначном поставком и запажањима који се, као образац међусобног односа-понашања, уважавања али и ривалства, простиру и даље, кроз њихове животе. Назначена слојевитост значења у потпуности ће се исказати у трећем, најдужем делу књиге који носи обећавајуће-провокативан наслов „Жохари или повест о људима, писцима и бубама“. Након два увида у одрастање, успостављање веза и тражење свог места у примарном, породичном окружењу, у „Жохарима...“ Патић потпуно „разбарушено“, слободно користећи разне приповедне манире/стратегије односно атмосфере (од реалистичких поставки преко хуморних тонова до фантазмагорије, гротеске и апсурдности), преплиће неколико различитих стварности и њихове линије, од оне из ратно-санкцијских, хиперинфлацијских 1990-тих, преко породичних интеракција (не увек мирољубивих и пријатних) младог писца са мајком, таштом и тастом (који су и његови станодавци), супругом и малом ћерком до, коначно, широког, варљивог света литературе и њених стваралаца-писаца, понајпре Данила Хармса. Једна од наизглед безначајних тачака реалитета која повезује све стварносне линије односно у чијем се постојању стичу и тривијално и високо интелектуално, јесу инсекти, жохари, као и знаменити Хармсов паук. Свеприсутност ових, спрам људи мајушних бића која превасходно доживљавамо као сметњу (понекад и претњу), као штеточине против који се мора непрестано борити (иако без трајног успеха) увек изнова указује на крхкост, осетљивост такозваног цивилизованог света у коме се трудимо (са врло промењивим/неизвесним успехом) да живимо (и преживимо). Бубе, пак, с друге стране, у својим „дејствима“ и монолозима уопште немају претерано високо мишљење о бићима који су незамисливо, гигантски већа и снажнија од њих и која их упорно, фанатично тамане.
Недокучиву тајну опстанка буба зна усамљени паук који је, зачудно, од Хармса (из стихова песме) стигао до овдашњег младог писца у тмурни свет његове растрзане, тривијалне свакодневице коју чине неспоразуми, незадовољство, јад и фрустрацију. Опстанак јединке и њене породице у непријатељском друштвеном окружењу није ни мало лак, тражи много (превише) прилагођавања и попуштања, одрицања од личних амбиција али и примарног људског достојанства. У неком тренутку та ће деградација открити оно што већ сада постоји (мада није довољно очигледно): факитчку истину да између буба и људи нема ни мало (или нема превише) разлике, да су њихова постојања и трајања у много чему слична па чак и идентична. Једино је много извесније да ће бубе дуже опстати него људи који су превише захтевни, неприлагодљиви, неотпорни на трпљење, изложени терору сопствене врсте. Зато се Хармсов паук, пошто писца одведу у гулаг, мирно спушта на празну постељу на којој ће сада несметано, суверено владати и башкарити се. Њега не брине оштро лупање на врата и ултимативни позив да станар изађе на, испоставиће се, пут без повратка који је Хармс, очито не слутећи никакво зло, започео полуодевен, са папучама на босим ногама. Млади писац, наш (невољни) савременик и Хармсов брат по перу, можда и слути шта му се дешава и спрема али нити може, нити уме, нити зна како да се одбрани кад, усред ноћи, неко снажно залупа на његова врата. У том се трену фикција, фантазмагорија, вишеструка духовна и једина физичка реалност спајају у монолитни тоталитет фаталне извесности опстанка и њеног окончања.
Речју, збирка Душана Патића „Три“ открива се као узнемирујуће сведочанство о тешко докучивим тајнама живљења јединке у (не)пријатељском окружењу породичне и друштвене заједнице.
Илија Бакић
