У СНП-у промовисана књига Све прође, па и доживотна

На просценијуму сале „Пера Добриновић” Српског народног позоришта  је представљена нова књига глумца Жарка Лаушевића „Све прође, па и доживотна”.
д
Фото: Dnevnik.rs

Уз појашњење да аутор, на жалост, из објективних разлога, „јер је тренутно врло далеко”, није могао да дође у Нови Сад, управник СНП-а др Зоран Ђерић је открио да је постојала жеља да се Лаушевић публици обрати видео поруком, али да ту идеју није било могуће реализовати из техничких разлога, с обзиром на то је завеса иза учесника промоције „крила” декор за представу „Антигона 1918”. „Тако је, сасвим случајно, повучена и једна паралела: Антигона на једном месту каже да је ’за љубав, а не за мржњу рођена’. Мислим да је Лаушевић - Антигона наших дана. И он је за љубав, а не за мржњу рођен, што се види из готово сваке реченице ове књиге”, објаснио је Ђерић.

За управника СНП-а, посебна вредност Лаушевићевих овако публикованих дневничких забелешки је у њиховој аутентичности, односно у објективном стилу лишеном накнадних „улепшавајућих” интервенција. Истовремено, др Ђерић је повукао паралелу између „Све прође...” и „Записа из мртвог дома” Фјодора Михајловича Достојевског, јер је Лаушевићу тај „рано оћелавели руски поручник”, како га је сам назвао, био узор. „По структури, чак, могу да се уоче сличности између ’Записа из мртвог дома’ и Лаушевићеве књиге. Такође, присутни су трагика догађаја и покушај да се она предочи објективним стилом, који се у једном тренутку претвара у вапај за слободом и животом”, навео је Ђерић, уз напомену да се „Све прође...” може читати и као „дневник глумца”, али још и пре као универзална прича о слободи, животу и љубави, злочину и казни .

По оцени књижевнице и позоришне редитељке Виде Огњеновић, „Све прође, па и доживотна” је умешно обликована, пажљиво компонована књига дневничких записа, коју пре свега карактерише одуство баналности, болећивости и самосажаљења. „У тим записима се преплићу различити правци исказа, од интроспекције унутрашњих монолога, до описа догађаја и ликова у затворском кругу и ван њега. Не знам шта да ставим на прво место: да ли мајсторство сажетог а опет детаљима богатог казивања, стална напетост описаних догађаја, да ли право осећање за ритам нарације, да ли беспрекорну оштрину запажања, или умеће да се у добро одабране три речи каже све оно што би се код слабијег писца протезало на три стране”, наводи Вида Огњеновић, која је, нажалост, била спречена да присуствује промоцији, али је послала свој текст, који је прочитала глумица Соња Дамјановић.


Радуловић: Живот се пробија кроз смрт

Књижевник Селимир Радуловић је, говорећи о књизи „Све прође, па и доживотна”, рекао да она представља веродостојну оверу да Жарко Лаушевић није живот утрошио бацајући Божје дарове, већ нас је, ходајући ивицом понора, увео у крајолике душевних искушења. „На једном месту ће се Лаушевић запитати: по чему ће се памтити сви дани робије, и први, и 121. и 1.121. И одговорити кратко - по пролазности”, подсетио је Радуловић, указујући да из Лаушевићевиих дневничко-прозних записа разумевамо да је слобода у њему, из које је могуће видети само краичак неба, некако већа и лепша од праве слободе; да се у мртвом дому и не живи, већ се ишчекује време када ће започети живот; да је он мртва кућа за живе људе. „Има на страницама ове књиге и јада, и меланхолије, и чемера, али пре свега она уверава како се живот пробија кроз смрт као што, како би рекао један писац, висибаба својом нежном стабљиком пробија леденице и израста из смрзнутог тла”.


Овај Лаушевићев затворенички дневник, иначе, представља природан наставак претходне две његове књиге „Година прође, дан никад” и „Дневник једне робије”, и покрива две и по године које је одлежао у Забели, од 1.699 дана - „и исто толико ноћи’, како вели сам глумац – које је укупно провео у „казнено-поправним установама” јер је у самоодбрани у кафани у Подгорици убио двојицу младића и још једног ранио. У свом коментару, Вида Огњеновић је истакла да је Лаушевић у овој књизи описао сав трагизам неслободе, при чему је у наративу постигнута сурова и безизлазна истинитост доживљеног. „Тако на страницама књиге налазимо беспоштедно строго вођене и доследно бележене разговоре са самим собом. При томе Лаушевић не мами сажаљење, не позира, већ разотркива, не измичући пред суочавањем”...

Текст и фото: М. Стајић

EUR/RSD 118.0039
Најновије вести