ДНК КРИТИКА Иза кулиса прошлости „Позоришне приче: од средњег века до дубровачке драме“

У нашој театралогији, према обрасцу присутном и у другим сличним дисциплинама, мало је научних истраживања која сежу у дубљу историјску прошлост.
а
Фото: Банатски културни центар

Добитница књижевне Награде „Богдан Чиплићˮ за најбољи прозни рукопис, Милена Кулић, смело се упустила у проучавање позоришног приказа стварности српског средњовековља до развоја ренесансног театра у Дубровнику. Књига је, дакле, подељена на два дела, при чему оштрог прелаза нема, будући да ауторка негује стил наговештен у наслову: постојање позоришта је прича која траје и повезује различите културно-историјске токове и поднебља.

Први текст представља покушај реконструкције средњовековног позоришта у српској литератури од XIII до XV века, који није могућ без поновног оспоравања два окоштала мита о нашем средњем веку. Да није реч о „добу мрака, окрутности и дивљаштваˮ писали су бројни значајни проучаваоци, али други мит, о непостојању позоришта у том периоду, опстаје до данашњих дана. Ослањајући се на невелику, али релевантну литературу на ту тему, ауторка разјашњава терминолошке недоумице у вези са поимањем глумаца и позоришта. Испитујући њихов амбивалентан статус, она даје жива и аутентична сведочанства о збивањима на дворовима, али и на улици, где су најчешће у оквиру светковина уприличене глумачке игре. Парадоксално, преко трагова о забранама ових делатности, од којих су најзначајнија у делу Теодосија, биографа из XIII века, потврђује се њихово постојање и улога, од религијских представа, до грубо-забављачких, па чак и сурових упризорења. Једна од вредности Позоришних прича јесте што ауторка иде корак даље од занимљивих, па и језивих детаља, као што су они о мучилишту Добримира Стреза. За читаоца ови брутални призори остају само један од појавних облика средњовековних позоришта, док је његова суштина, захваљујући фокусу и концизности ауторке, јасна: световно позориште средњовековне Србије било је место игре, весеља и разоноде.

О концепту позоришта на фресци писано је мало и фрагментарно. Рецензент књиге, проф. Јован Делић, истиче како је опис средњовековног позоришта према фресци „Свети Нестор убија Лијаˮ пионирски рад Милене Кулић. То је, уједно, и најзанимљивији текст у књизи, у ком ауторка инвентивно спаја знање о позоришту и знање о сликарству са вештином тумачења књижевности. На тај начин њена узбудљива интерпретација превазилази типизирани опис визуелних утисака. Премда је одмерена и објективна, у својим најбољим тренуцима она исказује истинску посвећеност и страст према предмету изучавања, нудећи бритке анализе и потенцијалне одговоре на питања која су у театралогији отворена вековима. Други део студије посвећен је именима која остају нераскидиво повезана у историји књижевности и историји позоришта, Марину Држићу и Марку Фотезу, са циљем да се пружи детаљни критички преглед Фотезове ревитализације дубровачке књижевне баштине. Оно што ауторка интуитивно препознаје код Фотеза јесте и полазишна тачка њених истраживања: нема упризорења драмске садашњости без приказивања драмске прошлости, и нема новог позоришта док не савладамо старо. Темељна анализа Фотезове поставке Дунда Мароја и других Држићевих дела, али и Фотезових младалачких есеја и фељтона, показује да се реконтекстуализацијом прошлости, а не простим враћањем ренесанси, може доћи до позоришно-драмске истине.

Милена Кулић није ново име у нашој науци о књижевности и театралогији, али њене Позоришне приче показују да нове перспективе, уз зрели и одговорни приступ истраживању, дају значајне научне резултате. Самосвојни квалитети њене монографије не умањују могућност да она буде подлога за будућа истраживања младе ауторке у смеру позоришне и драмске садашњости.

Сања Перић

 

 

EUR/RSD 117.0791
Најновије вести