Представе у његовој режији “Јуда Искариотски”, “Кућа на граници”, “Гробница за Бориса Давидовича”, “Магбет” и друге су игране и награђиване широм некадашње Југославије, а његови филмови “Крик”, “Шапутање живота”, “Сва Гојкова блага” и “Ласта” побеђивали су на београдском Фестивалу документарноог филма.
Белегишанин је уз то и плодан књижевник, чија проза одводи читаоца у зачудан свет сачињен од ониричког споја стварности и маште, представљајући тако један особени вид магичног реализма. Његова нова збирка прича са насловом “Осмех и остала чуда”, објављена у издању новосадске “Академске књиге”, награђена је сада угледном војвођанском књижевном наградом “Карољ Сирмаи”.
У Вашим причама се преплићу реалност препознатљивих животних догађања и чудновати искораци у област фантастике. Како настаје та проза, коју сте сами једном приликом описали као амалгам сна и јаве?
- Магични реализам и снови су свуда око нас. Довољно је да само у сумрак одгрнемо завесу најближег прозора и видећемо иза те завесе, без обзира да ли се ради о касном лету, раном пролећу или сипљивој јесени, снове шћућурене у најлепше приче. Постоје моменти када себе замишљам као некога ко је заспао испод пружног насипа. У једном тренутку пролази воз. Клопарање локомотиве и вагона не може да ме пробуди, али се тада дешава нешто необично: преко мога чела прелази нежна плава светлост из једног од купеа и будим се. Осећам потребу да пишем о људима који се налазе у том купеу из ког је исцурила та нежна витражна прашњава светлост, која ме је пробудила. Снови су огромна земља у којој је врло лако изгубити се. Зато је битно памтити их и користити у писању. Они тада постају нешто попут оних мрвица из бајке о Ивици и Марици, којима они трасирају пут из мрачне шуме. Исто тако је и са сновима. Треба их записивати, да се не бисмо изгубили и да бисмо могли да се вратимо у стварност. Препознатљиве животне чињенице су са једне стране оруђа за племениту манипулацију читаоца, а са друге стране су увертира за сан. Што сам старији, све сам више убеђен да ово што живимо и није јава, него некаква неправилност у сновима.
Ваша књижевност je остајала у засенку позоришног и документаристичког деловања па се чини да ово признање сада исправља ту неправду. Како сте доживели доделу награде “Карољ Сирмаи”, коју су својевремено добили врло значајни аутори попут Александра Тишме, Ота Толнаија, Виде Огњеновић, Јовице Аћина ..?
- Заиста сам срећан због добијене награде. Ако је моја књижевност до сада била у засенку документаристичког и позоришног деловања, не мари. Уосталом, све у своје време.
Ваш литерарни опус обухвата романе и збирке кратких прича - која од ових форми је изазовнија ?
- Одабир литерарне форме као и дужина исте зависе, како од теме, тако и од приповедача. Сећам се једног хаикуа, ког је написала мајка која је изгубила шестогодишњег сина. Хаику гласи: “Да ловиш лептире, зашто отрча, далеко, далеко?” И да је пет томова романа написано на исту тему, не верујем да би се постигла снажнија емоција. Са друге стране, када читам “Мајстора и Маргариту” Булгакова, жао ми је што књига није још обимнија.
Често се говори о кризи књижевности и о томе да се књиге све мање читају, али Ваше приче ипак лако налазе пут до публике. Колико је за писца важан одјек његове књиге код читалаца?
- Драго ми је ако словим за читаног писца. Мислим да су истина и размена емоција са читаоцима нешто што даје сврху бављењу писањем. Али морам нешто да кажем: криза књижевности и смањен број читача су карактеристичне за друштва која се урушавају. Помањкање морала и дефицит људскости се најпре објављује у уметности, а самим тим и у књижевности. Некада се читало да се побегне од стварности и да се зађе у боље пределе, у неке лепше снове. Читањем се лечило. Данашњем друштву је навучена мрена тако да му ни крупно штампана слова не помажу.
Приче из књиге “Осмех и остала чуда” сумирају Ваш досадашњи приповедачки опус - у њима се поново појављују мотиви и ликови из Ваших ранијих прича, који сада добијају нова, слојевитија значења. Да ли је овде реч о неком заокруживању света Ваше прозе?
- То јесте на известан начин затварање круга. Што се тиче присуства мотива и ликова из ранијих прича, мислим да је то нешто што је природно. Не ради се ту о понављању, пре је у питању додатна обрада. Скренуо бих пажњу на једну ствар: осмех је сам по себи нешто што почиње и завршава круг, а ево и како: први осмех нам упућују она бића из старих прича која нас испраћају из детињства у зрелост. Све те виле и вилењаци, вештице и змајеви нам машу док се спремамо да базамо кроз живот. Но, удаљавајући се од тих причина, ми у једном тренутку почињемо да им се приближавамо. Круг ће се затворити. Та бића нам се и сада осмехују, али нам више не машу, већ шире руке и зову нас у загрљај. Између почетног и завршног осмеха има разлике. Онај први осмех је био осмех надања, док је овај други осмех слатке туге који се јавља пред далеки и усамљенички пут. Причине ће нас уз тај последњи осмех привити на груди и одвешће нас у земљу где приче никада не престају.
Борислав Хложан
