Постоји изрека да је имагинација божанског порекла, и да се без ње у књижевности не може створити ништа велико. Њоме издашно обдарен и вођен, Ђорђо Сладоје прихватио се у свом новом роману гаовице, рибе која живи у понорницама које теку крашким пољима Херцеговине. Ихтиолози, семиотичари и наратолози дуго су и узалудно покушавали да пронађу тајну везу између гаовице са једне стране и књижевности и књижевника са друге, каже приповедач у роману отпочињући поигравање.
Чему се и бавити том тајном везом, и сврставати се у поменуте залуднике; уосталом, ако се само присетимо како се Гогољев нос већ два столећа воза кочијом по Невском проспекту, зашто не би и гаовица, поглавито кад је херцеговачка, подизала немоћне и клонуле, чинила чудеса која писац наводи. Али оно што треба свакако поменути је то да гаовица непрестано погони нарацију и повезује све обиље грађе романа о коме је реч. Из симболичких потенцијала појма гаовица, пак, за почетак ваља издвојити оно да ова врста опстаје само у чистој животној средини, те да јој је опстанак угрожен услед планетарне загађености; ово ситно и жилаво створење, како књига одмиче, све више подсећа на човека, особито херцеговачког.
Поједини фрагменти несвакидашње књиге „Риба звана гаовица” дају се препознати као аутобиографски, али овај роман широког захвата у целости је понајпре аутобиографија о нашем народу. Писац нас преко фантастичних прича, сатиричних приказа, документарних, есејистичких и аутопоетичких записа, води кроз средњи век али и кроз време распада последње Југославије, и године недавне прошлости која још траје; прича се одвија и на владарским дворовима, залази у све најважније институције нашег народа, писац претреса и књижевну заједницу, увек „критички накострешен према медиокритетима“. Дакле, реч је о сложеној књизи обимне грађе, о озбиљном делу о нашој стварности, које је истовремено и забавно, и представља право освежење у текућој романескној продукцији.
У делу који је аутобиографског карактера, говорећи о судбини избеглица коју је поделио са народом, у поглављу „Одлазак у заувек“ приповедач каже: „Али није лако ни пропасти. Ваља се још напатити. Иако избјеглице, још увијек смо и ми људи. Мада смо срели многе који су нам то оспоравали.“
Овде следи фуснота, и у фусноти песма „Лутке”; са посветом Емсури (да коме). Почиње овако:
„Што не би и ти душо
попут кнегиње Нађе
пробала са луткама
када већ имамо грађе
од чоје очајања
и од кадифе стида“
Ови стихови су једно суптилно, и двоструко, упућивање на Црњанског: најпре на Нађу и Рјепнина, јунаке „Романа о Лондону”, који су се обрели, једва преживљавајући, у егзилу, далеко од своје Русије; потом и на судбину самог Црњанског и његове супруге, када су, као избеглице у истом Лондону, спасавали голи живот продавајући лутке које је Вида правила.
Овим интертекстуалним поступком (иначе уобичајеним за савремени роман: на крају, књижевност се књижевношћу напаја) писац посредно указује и на сопствену, мучну причу обездомљених у којој се једног момента обрео; смешта је међу оне у литератури већ знане: његов удес је по свему у наше време и случај великог дела света, пишчево горко искуство је већ укњижено. Писац и не пише књигу сам, већ то чини са целом својом културом. Заправо, у роману делује свест како су сви текстови фрагменти једног интегралног штива.
У наставку песме читамо:
„У свету који се и сад
пуни свакаквим гадом“;
у овим стиховима чујемо одјек оне јетке изреке Андрићевог Мустафе Маџара, онај лајтмотив из истоимене приповетке који гласи: „Свијет је пун гада!“ Али Сладоје изреку помера, Мустафа Маџар није окончана прича: свет се још увек пуни истога, зло још није завршило посао, писац је то осетио и на својој кожи. Ако је Мустафа Маџар у трену огорчења додавао: „И крштеног и некрштеног!“; Сладоје, преузимајући дијагнозу о стању света проширује налаз искуством из нашег времена, и каже да се свет пуни „свакаквим гадом“ (не само крстом и некрстом, како је опажао Мустафа Маџар).
Интертекстуалне вибрације се могу осетити на низу места у роману (да се не задржавамо на силуетама других Андрићевих ликова, које Сладоје опажа у разним приликама): ово је проза густа од наноса живота и литературе, те „Рибу звану гаовица” треба читати пажљиво; хумор и језички драгуљи су тек један од слојева овог сложеног текста, а рашчитавање сваког од њих нуди пун читалачки доживљај.
Слободан Мандић
