Вест је саопштило Југословенско драмско позориште, једна од главних кућа коју је обележио рад Јована Ћирилова.
Одмах након што је дипломирао на студијама филозофије, 1955, Ћирилов је постао члан ЈДП-а, у ком је у различитим периодима радио као асистент режије, драматург, уметнички директор и управник. Као драматург је радио и у Атељеу 212 (1967-1985).
Мимо позоришта, када се за Ћирилова каже да је ерудита, полиглота, лексикограф, хроничар, великан културе европских пропорција, једна ће ствар посебно привући пажњу у лепо сроченом саопштењу ЈДП-а: “модерниста у сталном рату са конвенцијама”.
У тој малој неконвенционалној биографској напомени, заправо напуклини, отворен је простор за дубљи увид у делатност и значај Јована Ћирилова. Филозофски, у критичкој делатности интелектуалца. Право дејство овога видљиво је у његовој аналитичности, тамо где је једноумље велико, и синтетичности, тамо где владају супротстављене струје. Зато је у својим бритким кратким коментарима увек указивао, преводио на другу страну: језик у стварност, стварност у језик. Зато је писао речнике, лексиконе, неуморно сакупљао литературу, читао, изучавао нове и старе наносе, не би ли штогод пробрао и изнео, у неком новинском тексту, књизи, или занимљивом друштву.
И као политички освештено биће, оставио је доста тога што треба понављати. У актуелном тренутку, завештање би било да “човек мора да брани свој интегритет, своје породице, града и средине, али једино тако да се осећа грађанином света”. Будући да је наш свет Европа, упозоравао је да “Европа није само запад, Европа је Скандинавија, Албанија”.
Интервјуи, текстови, зборници, књиге, емисије... Читаве генерације које су сведочиле Ћирилову, сведочиће наредним генерацијама о њему. Мораће, јер ретко да је било дијалога са њим који није могао даље да се препричава. Једино бомбоне које су те разговоре заслађивале неко други неће добити.
“Знате ли ви да ће све ово сад моћи једном да се гледа као на телевизији”, изненадио је групицу својих колега на цичи зиме једног новембарског дана у Суботици. Не тако давно и не тек тако. “То је тврдио Тесла”, наставио је да распетљава сложену везу енергије, времена и простора.
Ишли смо све брже, светлећи.
Игор Бурић
Интегритет Битефа
Ипак, каријеру му је обележило оснивање Београдског интернационаног театарског фестивала (1967), чији је селектор и уметнички директор био на свих досадашњих 48 издања. Његова незамењивост била је сразмерна несамерљивости угледа који је постигао на овом послу, Битефа који је постао незаменљива чињеница културног живота Европе. У интервјуу за наш лист рекао је да је интегритет Битефа чувао као кетман Часлава Милоша.
