Преминуо је пре 45 године, а ретко ко се пролетос, осим фамилије и поштовалаца, тога сетио. Мада су им сасвим другачије биографије, у две суседне куће су Шумановићева галерија и Башичевићева задужбина „Илијанум”.
Рођен јула 1895, шест месеци пре Шумановића, у својој „Аутобиографији”, не марећи превише за правила правописа, забележио је: „Као девето дете у матере и оца већ нисам бијо много интересантан а тако ни пожељан јер су се родитељи већ били скоро и наволели деце која су се рађала, боловала и умирала. Мене је увредило кад ми је мати рекла али као већ одраслом да мисе није баш нимало радовала па даје чак Бога молила да се родим мртав али се то мишљење промене код свог света тако и код моје матере кад сам пролајо”.
Завршио је само четири разреда основне школе, у коју се више није враћао, јер је и за децу било посла на породичним њивама и у винограду. Живећи у монотоној равници, ко зна зашто, жарко је желео да види Карпате. Идеална прилика му се чинило избијање Великог рата и чак четири пута је безуспешно покушавао да се, уместо брата, који је избегавао мобилизацију, прикључи Хабзбуршкој војсци. Далеко од фронта није имао појма каква је кланица у Галицији.
Више није био тако наиван кад је избио наредни рат. Чим је установљена НДХ и почела да терорише српски народ, са синовима Димитријем и Војином се склонио у Беч и тамо провео четири године у радном логору. Чим се вратио кући одмах је постао сумњив, јер се „усудио” да преживи. Пошто му је туберкулозом било нарушено здравље, није више могао да ради физички тешке послове, а морао је трпети малтретирање нових власти, које су га сматрале за кулака. И тако све до 1957. кад му је експропријацијом одузета земља.
Баш некако у то време, након што су авангардни трендови прве половине века темељно порадили на деконструкцији слике, дошло је до великих промена на тржишту уметнина, које је кренуло у потрагу за „искреношћу”, неоптерећену академским теоретисањем. Открили су тако и Југославију, тада земљу у моди, а уз помоћ државне (хрватске) пропаганде и самоуке сликаре из Хлебина. Њихов агилни промотор био је Башичевићев син Димитрије (у Загребу је докторирао историју уметност дисертацијом о животу и делу свог земљака Саве Шумановића), један од оснивача Галерије примитивне умјетности, коју је годинама водио. Тако је Илија знао да нешто малају његови подравски „сапатници по мотици” и не знајући шта да ради кад нема шта да ради, почео је у 62. година да слика, прво гвашем, а потом уљаним бојама. И није престајао све до смрти. Прво је кућним свецима Кузмом и Дамјаном, са једним телом и две главе, шокирао комшилук, а наредним радовима и сина научника, који је једноставно није имао параметре и пандане којима би проценио рукопис свога оца.
Знајући како Илију могу оптужити да га син протежира, прву изложбу му је приредио у Београду под псеудонимом Босиљ (по цвећу кога је доста у његовом завичају), а слике су праћене измишљеном биографијом чувара свиња из околине Ниша, потпуно необразованог оца деветоро деце. Поставка је доживела невиђен успех, али су сви желели да сазнају идентитет уметника, који је једно време скриван, па се калкулисало да платна слика заправо Димитрије (касније је под пседонимом Мангелос постао светски познат као концептуални стваралац), млађи син Војин, тада шеф одељења за ТБЦ новосадске Дечје клинике у Новом Саду или извесна девојчица, његова пацијенткиња.
Сумње нису престале ни кад је јавности представљен Башичевић сениор и постале су тема не само стручних часописа, већ дневних листова и домаћичких новина. Кампање против целе његове породице покренуо је 1964. изјавом „Сумњам да је Босиљ аутор!”, чувени хрватски сликар Крсто Хегедушић, мегатиражној београдској „Експрес Политици”, претечи данашњих таблоида. Академику, који је словио за неприкосновеног ауторитета да одреди колико ко вреди међу самоуким ствараоцима, знао је да због добрих међурепубличких односа може бити и политички опасно ако удари на већ компактну групу из Ковачице, па је за мету изабрао усамљеног барбарогенија из Шида. Нарочито, јер су блазиране муштерије са Запада све чешће куповале Илијина, а не платна, до тада државно фаворизованих Хегедушићевих завичајаца из Хлебина, које је он окупио још почетком тридесетих година. Уз то, била је то прилика да се обрачуна са Димитријем, због различитог става према есетици Наиве: док се Башичевић сениор залагао за повратак изворности, класик је из сасвим прозаизних разлога (пусти пенези) форсирао штанцовање извештачено идиличних приказа пејзажа и живота у атару Копривнице.
Шта би тек било да нема Бога
Бројне су студије (углавном недоречене) посвећене анализи Босиљеве поетике, а он је најбоље своју животну филозофију објаснио у писму писму пријатељу, др Васу Дражићу, хирургу који га је у два наврата оперисао:„Мој живот је велика борба од рођења и све ми се чини да су имали право стари људи говорећи да увек траје борба између добра и зла, само се никад не зна шта је добро, а шта није, јер што год сам некад волео, сад мрзим, а што мрзио волем. У свом животу сам чуо некоје речи, а запамтио да је човек марама са два лица. Ето, зашто су на мојим сликама људи са два лица. Нису ни животиње без дволичности, јер је и њих створио исти Господ као и човека, по обличју своме. Данас је, додуше, мода говорити да нема Бога, међутим, кад бисмо били сасвим сигурни у то, били бисмо људи још гори. Тешко је познати живот, а сликати лако, треба само започети, после иде само, слаже се једно на друго и кад свршиш слику, видиш да је на њој шарено све као у животу и да свака истина има два лица“.
Врхунац хајке јако је личио на ону, режирану десетак година касније, против Данила Киша, након што је објавио збирку приповедака „Гробница за Бориса Давидовича”, када га је чаршија оркестрирано оптужила за плагијат. Илија, мада веома начитан, није био вољан за полемику, па да остави своју варијанту „Часа Анатомије”. Наиме, баш током Илијине изложбе у Загребу, постављен му је нескривено стаљинстички захтев градског Просветно-културног већа да пред посебно изабраним сведоцима докаже „аутентичност стваралачког чина”. Чланови комисије су и писмено нагласили да се нерадо прихватају задатка, али су у зиму 1965. дошли у Димитријев стан да се лично увере у умеће његовог оца. Малтене, већ након неколико потеза четкицом по платну прекинули су га, оно је остало недовршено, али маестро није пркосно пропустио прилику да напише како га је радио „по налогу одозго”.
Ни потом га није занимало да „маже” сладуњаве призоре сеоске свакодневице „Војводине старе”, већ се држао свог измаштаног „света по Илији”. У његовим циклусима најчешћа су му инспирација били мотиви из Библије, те српске историје, народних песама и легенди. И кад је насликао своје комшије из улице Вука Караџића, локално звану Џигура, представљао их је са главом животиње, али они који су га знали, препознавали су овековечене по њиховом карактеру. За само 15 година оставио је више стотина експоната, а 317 као легат свом граду.
Светски историчари га нису уврстили међу „обичне” балканске наивце, већ брут арт, уметност маргиналаца, углавност самоуких, који стварају мимо устаљених тенденција и институције. Милан Коњовић, који није крио своје елитизам и нетрпељивост према наивцима, подругљиво је говорио: „Видио Лала како Соса маже, па се и он дохватио, јер је лакше него да копа.” Поштујући таленат никад ништа лоше није говорио о Босиљу.
А за живота његова дела су путовала широм планете и представљена публици у Амстердаму, Минхену, Милану, Дортмунду, Базелу, Цириху, Паризу, Риму, Ђенови, затим Токију и Осаки, Мексико Ситију. Преминуо је 1972. али у свету није заборављен и свако мало обнавља се интересовање за његов опус. Реномирана њујоршка галерији Сент Етјен 2006. приредила је велику поставку његових остварења, а потом и галерије у Венецији, Верони, Хајделбергу, Висконсину, Паризу... У више наврата излагана су заједно са делима Пикаса, Шагала, Клеа и Кандинског. Илијине птице штампане у „Њујорк Тајмсу”, док га је специјализовани лондонски „Роу Арт Магазин” уврстио у 50 класика брут уметности.
Нико Перковић
Мишко Лазовић
