Недавно је отворио изложбу у Министарству културе Словачке у Братислави, а спрема нову за Доњу Стреову, место одакле су његови преци пре више од два века кренули ка југу Баната. У прапостојбини биће 26. фебруара јубиларна 60. самостална поставка, два дана касније је у Њитри, а потом и Потроку. Градоначелник Ковачице Милан Гарашевић му је поводом 80. рођендана обећао изложбу о трошку општине у метрополи коју одабере, а он се одлучио за Минхен, у мају.
Бачур, три године старији Михал Поволни и већ покојни Јан Хусарик, утемељивачи наиве у Падини, чланови су надалеко чувене ковачичке Галерије наиве. Почео је Бачур да слика као дечак, а инспирација га не напушта, сматра, вероватно зато јер уметничке гене вуче од мајке Ане, девојачког презимена Ђуриш, али је она стварала кад самоуки уметници још нису били у моди.
“Да ће ми то бити животна преокупација нисам одмах схватио, више ме понео спорт. Играо сам фудбал деценију и по за месну „Долину“, па био и секретар спортског друштва. Како сам имао одговарајућу школску спрему и леп рукопис, поставе ме за матичара и тај сам посао радио 35 година, до пензије. Као сликар још увек трајем”, вели Бачур.
Својеврсни музеј су његов атеље и дом. Прву просторију, велико предсобље, назвао је „Моја прошлост“ и ту сабрао све о свом животном и стваралачком путу. Ту су бројне захвалнице, дипломе и друга признања из земље и света. Осим свог житија трукованог краснописом и допуњеног пратећом документацијом, из године у годину коричи хронику ликовног живота општине Ковачица, који је одавно планетарни феномен. Већ је сабрао 36 томова радног наслова „Моје сликарско стваралаштво“. Труди се да све што раде он и колеге забележи, ликовне колоније и манифестације на којима учествују, те самосталне и колективне поставке. Кад се наслажу летописи са описима догађаја, фотографијама и објашњењима где су настале, надвисе горостасну фигуру хроничара.
Посебно место има кинотека са 267 ДВД и преко 300 видео-касета, све о Бачуру и његовом опусу. Гости се обавезно уписују у књигу утисака, а домаћин посету овековечи фотографијом. Сем у атељеу, стварао је на 42 колоније, од Беле Цркве, Прохора Пчињског, Будве, Сокобање, шумадијског села Баре, Опова, Зајечара и Зобнатице до познатог словеначког центра наиве Требње, био на сликарским дружењима у многим местима Словачке, а више пута истомишљенике окупљао у свом завичају.
Слика завичајне мотиве, а препознатљива су његова „Четири годишња доба“, којима је представио Падину и цркву, симбол насеља настањеног махом Словацима. Веома је плодан уметник па се у галерији и кући и не примети кад је стотинак експоната на изложбама.
Атеље красе портрети целе фамилије, на једном зиду зет, ћерка, жена, снаха и син, а на другом мајка Ана и отац Јан, те мајчини родитељи Павел и Зузана. На аутопортрету Бачур рекламира боје и четке, а ту је и супруга Розина, којој тепа Роска. Сложни брак ушао је већ у 62. годину.
“Она држи три стуба кући, а ја само један, финансијски. Све ради и у дворишту, храни живину и свиње, коси траву, а мене пушта да сликам. Брига о оно мало наше земље, тек 11 јутара, на сину је Мирославу”, открива Јан.
На Јанове похвале скромно се смешка супруга.
“ Свако ради свој посао. Домаћица увек има чиме да се занима, а сликар мора да има свој комфор и душевни мир. А кад види да у кући све добро функционише, на миру може да ствара. Раније сам доста радила и пољопривреду и све постизала уз помоћ сина”, признаје Роска.
Јан је сваки дан у атељеу и 14 сати, има воље и инспирације, али по сат утроши да обиђе породицу, види шта ко ради, да евентуално неко не забушава и све држи под контролом.
“У Падини је врло мало мојих вршњака, сви се добро знамо и кад је прилика питамо се за здравље. Кад сам имао 54 године осликао сам степенице живота, али још имам доста надахнућа. Падина, иако је сликам деценијама, нуди пуно мотива, само их треба запазити и пренети на платно. Циљ ми је да детаље из прошлости сачувам за будуће генерације”, наглашава Бачур.
Крај атељеа је Одељење портрета, довољно велико да удоми преко сто ликова. На врху, изнад прозора, винули се родоначелници ковачичке наиве Јан Кназовиц, Мартин Јонаш, Зузана Халупова и други, цртани оловком у време кад је интензивно почео да портретише. Ту су и сви њихови савременици, актуелни чланови Галерије наиве у Ковачици, а испод у два реда Бачур и шест шогора са супругама. Од њих је само још Јан остао, а дуговечније су од мужева три Роскине сестре – Катарина, Ева и Марија. Јан објашњава да је портретисао суграђане који су му нешто значили у животу, а на једној изложби представио чак 103 личности.
Кад се опушта, засвира народне словачке арије на малој хармоници немачке марке хохнер, старој цео век. Још је у солидном стању, али зрела за поправку. Но, умро је надлежни сеоски мајстор па нема ко да је дотера.
Текст и фото: Милорад Митровић
